Наша књижевност

304

где је од 1869—1872 г. био наставник цртања у новооснованој гимназијској реалци, Гоњен и прогањан за све време док је службовао у Србији, Јакшић је нарочито у Јагодини осетио бес тадашњег режима и неправде полицијских власти, био хапшен и злостављан. Кмет Јованча Цветановић у једном сукобу, увређен Јакшићевим стихом:

„Бојишићу, бојиш ли се кога Бога мало, цара баш нимало, А од кмета, ко дората мога.“

ударио га је кметовским штапом и раскрвавио му главу. Најзад, после многих оптужби, тадашњи министар просвете и црквених послова Д. Матић отпустио га је из службе 16 августа 1871 с мотивацијом „пошто се и поред све опомене није хтео поправити у свом владању и понашању, него је поступао онако како никако не приличи наставнику.“

По повратку из Русије и Швајцарске, Марковић је после 1870 г. пробавио неко време код својих у Јагодини; У мирном и гостољубивом дому своје маћехе Марте, баба Маце, и брата Јефрема Марковића, Светозар је имао добру негу и тихо склониште а понајвише мира и спокоја, тако потребних умном раднику, те је могао много да ради и да уради. Отуда је и велики део својих радова написао у Јагодини, као и велики број писама друговима, пријатељима и познаницима,

која претстављају драгоцену грађу за

тачно познавање ондашњих прилика и Марковићева рада на стварању новога друштва.

Јагодина је имала тада своју читаовицу, певачко друштво и дилетантско позориште а једно кратко време и занатлијску дружину, први облик потрошачке задруге у нас, какву је Марковић и створио доцније у Београду. Све те установе згодно су послужиле његовим присталицама да се прикупе, среде и организују и да тако организовани отпочну акцију која је, разуме се, наилазила на пуно сметњи и припрека, али која ће у практичном, организационом смислу дати прве видне резултате

Наша књижевност

у остварењу Марковићевих замисли и

"идеја.

Савременици тих догађаја и ватрени борци за остварење Марковићевих идеја, који су преживели свога младог учитеља после његове преране смрти у Трсту, 26 фебруара 1875 г. дуго су после тога у Јагодини причали о прохујалом добу, о ономе шта се збивало и о чему се договарало и говорило по кућама Јефрема Марковића, Мате Аранђеловића или у згради основне школе, где је била смештена читаоница и где је и створен-план и донет статут за практични рад на ширењу нових идеја. Међу најближим сарадницима Марковићевим у Јагодини вредно је поменути Настаса Симића, Мату Аранђеловића, Димитрија Петковића, Ђоку Ивановића, Ђоку Живковића-Шпикљу, Ацу Тодоровића, Перу Петковића и др. Све су то били у оно време нижи чиновници, 34натлије, напредни трговци и радници. Што је значајно и карактеристично, том кругу људи припадао је и Ђура Јакшић, док је био у Јагодини, и у њиховом друштву се стално кретао.

Каже се обично да је Јакшић за време трогодишњег боравка у Јагодини био огорчен на друштво због свог бедног и чемерног живота, да га је вреБало све оно што није било у складу са његовим схватањем правде и морала, али је ван сваке сумње било ту и утицаја савремених друштвених идеја које су се, тако рећи, пред његовим очима стварале и развијале и, што је најглавније, био је он, ма да по годинама старији, под непосредним утицајем самога Светозара Марковића, кога је лично познавао, чије је друштво било и његово друштво и са којим је, за време службовања у Јагодини, имао врло често прилике да се састане и измења мисли,

Утицај Св. Марковића, као што је то већ утврђено, био је огроман и пресудан по ондашњу нашу књижевност. Сви ондашњи велики песници и приповедачи наши: Змај, Јакшић, Јаков Игњатовић и др. напуштају