Наша књижевност

312

То су они његови пророчански стихови. И Жупанчич одговара свом великом другу; делимично чак његовим властитим речима:

„»Тја бомо нашли пот..“ Пред сто јо лети

је певец, видец велики, загледал;

о, да би хотел данес нам запети!

Па ни му треба: все нам је поведал.“

Жупанчич је песник хуманизма, јер је песник вере у свој народ за који 1е пелог века радио. Зато је и објавио, одмах и међу првима после ослобођења, ову малу, али успелу књигу стихова

„Вв спомин на час, ко сен је наш, кот зимзелен под снегом, в тихи нади се веселил помлади.“ Т.

Танкер „Дербент“ од Јурија Кримова. — Пред сам рат, 1938, један дотле скоро непознати писац, Јурије Кримов, објављује новелу Танкер „Дербент“ с којом улази у руску књижевност. Садржина ове новеле није обична и узалуд ће се тражити сличан мотив у књигама пре октобарске револуције. Јунаци су ове новеле брод-цистерна за нафту и његов механичар Басов. „Дербент“ превози нафту по Касписком Мору. То је танкер с посадом састављеном од свакојаких људи, од моралнога олоша, али „жива и племенита страст социјалистичке утакмице потчињава људе, креће их напред, приморава их да раде све сложније, чини свакога бољим, уједињује их“. Кад је једном приликом „Дербент“, пун нафте, морао да вуче за собом још један брод, „Узбекистан“, на коме је настао квар, „Узбекистан“ се, на несрећу, запали. У паници, помоћник капетана, Касацки, наређује да се пресеку конопци и „Узбекистан“ остави „својој судбини. За њим следује један део посаде, онај који је само навукао „маске совјетских људи“, али је у души себичњак и негативан. Ти људи покушавају да оставе својој судбини другове који пропадају, „али на танкеру већ се сакупио колектив совјетских људи, туђинци и себичњаци избачени су из

Наша књижевност

руководства и изобличени“, а „колектив танкера показује се херојски и после тог искуства постаје још збијенији". Човек који је то извршио, који је удахнуо дуХ пожртвовања и колективна осећања у људе, јесте механичар Басов. Он је пробудио у посади свест о дужности; он је са друговима пошао на пучину и спасао посаду која је горела

У запаљеном броду. Басов има жену, Мусју, радио-телеграфисткињу, коју воли, али се с њом

разишао јер га она не схвата. Али „увидевши да га вољена жена не разуме, Басов је није молио за љубав“, него је отишао, предао се своме раду, довршивши своје тешко дело до краја и на тај начин нагнао Мусју да схвати зашто воли Басова. У томе је, како каже Ј. Љибедински у своме уводном огледу о Кримову, и „новина карактера Басова и новина оног морала чији су носиоци људи слични Басову. Тај морал није исконструисао ни измислио Кримов; он га је посматрао и разумео као и ново уређење друштвених односа, чија победа као да се крунише љубавном драмом Басова и Мусје“.

Ова новела Јурија Кримова писана је врло оригинално, са психолошким продубљивањем и с оном вештином коју покаткад добар писац употребљава да би нагнао читаоца да с њим сарађује, да га допуњује, да открије оно што се у делу налази, а што писац није до краја рекао.

Јуриј Кримов показао се у овој новели као писац од велике будућности, и свакако би заузео значајно место у совјетској књижевности да није погинуо у рату. Његова „Писма с фронта“ која је писао својој жени, мајци и очуху, и опис његове смрти, који су саопштени на крају његова дела, потресају нас још више него његова тако хумана и суптилна прича о колективној свести совјетских морнара.

Као сви совјетски патриоти, и Кримов је отишао у рат. Био је сарадник војничких новина и борац; у исти мах и ратник и бард ратника. Нежно је волео своју жену и своје родитеље и писао им је писма кад је год могао оних страшних и великих дана 1941 кад су