Наша књижевност

Белешке

се свесни совјетски људи с толико самопрегора борили са фашистичком немани. Али после 9 септембра 1941 ниједно његово писмо није стизало. Од њега више није било ни трага ни гласа.

Двадесет и првог септембра 1941 дванаестогодишњи син сељака Коваљенка чувао је стоку у пољу и на три километра од села, на месту где су се дан раније водиле борбе, наишао је на леш совјетскога војника, с кога су биле скинуте чакшире и обућа. Леш се због врућине почео већ распадати. „Вративши се предвече кући, дечак је то испричао оцу... Коваљенко дуго није могао да заспи. Мучила га је мисао да његови синови, борци Црвене Армије, можда исто тако леже убијени негде усред поља и нико их неће сахранити“. И добри руски сељак устаје, узима два ашова и чисту преобуку, налази погинулога војника са седам рана од бајонета и сахрањује га, с орденом и с исписаним хартијицама по џеповима, пошто га је обукао у чисто рубље. Понео је његову војничку исправу, једно недовршено писмо и дописну карту с именом погинулог. Кад се вратио кући Коваљенко је прегледао војничку исправу и у њој нашао записано: „Књижевник, Орден Црвене заставе рада“. Сакрио је документа иза греде на таваници и кад су немачке власти наредиле да становвици предаду документа бораца Црвене армије, ако их имају, Коваљенко их је закопао у земљу. Две године доцније овај предео Украјине био је ослобођен од Немаца и Коваљенко носи документа у оближњу варошицу, у војни комесаријат. Тако се сазнало за судбину писца Јурија Кримова и тако је пронађен његов гроб. Из недовршенога писма Кримовљевој жени које је овај племенити сељак сачувао, видело се да су одреди, у којима је био Кримов, запали у немачки обруч и да је Јурије Кримов херојски пао, борећи се за слободу своје отаџбине.

Његову новелу Танкер „Дербент' читалац ће читати с великим интересовањем, али његова „Писма с фронта“, а нарочито његово последње недовршено писмо читаће се с узбуђе-

ИМ ЛА ПАК ПАРЕ

313

њем. То су потресни документи о једном племенитом човеку који је волео људе и своју домовину. Књига се склапа с тугом и осећајем као да је неко врло драг и близак живео с вама, друговао, а сад га више нема.

Ову добру књигу објавила је „Култура“ у „Библиотеци совјетске књижевности“. Б. Д.

Франо Крал, песник словачких партизана. — Писац збирке песама „Од ноћи до сванућа“ („2 пос! до изуни“), објављене у другој половини прошле године у Братислави, непосредно, тако рећи, по ослобођењу Словачке од стране победоносне Црвене армије, Франо Крал, типичан је претставник оних словачких генерација које су идеју братства и јединства Чеха и Словака схватиле и носиле у својим срцима још од првих својих младалачких појимања и сазнања. Он је са том идејом, у првој чехословачкој Републици, растао и физички и духовно. Слом Републике, 1938 године, коју је тако лака срца и свесно принела минхенска дипломатија као прву жртву Хитлеру, оставила је дубок траг У срцима и душама чешких и словачких родољуба, чији је један од истакнутих претставника и песник Франо Крал. Мотиве и инспирацију за највећи број својих песама у овој збирци, Франо Крал налази у страшној стварности германске окупације под којом стењу поробљени слободарски народи Чеха и Словака. Њега подједнако боли и слом Ре. публике и, вештачки, убачен раздор међу браћом. И у тим мрачним данима нацистичке окупације, када је једна група издајника, заједно са окупатором, брутално черечила братску Републику Чехословака на Протекторат »Вбћтеп ипа Маћгеп« и „независну“ Словачку, сврстану, одмах затим, од Хитлера у ред „храбрих савезника“ фашистичке Нема. чке, Франо Крал је у својој песми „1988“ готово ридао;

Ту страшну годину највећом срамотом назовите у историји. Брат је брата гурнуо посред блата. Трагичне 1938 године, када је дошао изненадни разбојнички упад на те-