Наша књижевност

| > 6

ПИ НА Па теклетии воз (а ово У | А 5 245

"а

Вершинин. Какав устанак! Ништа нема од устанка. Укокали су у пићу два милицајца. Немој да ме плашиш, господине Знобове. А кад се сврши рат, дођи опет у лов.

Знобов. Доћи ћу.

(Пауза.) Никита Јегоровичу! Вершинин. Не могу. Разумеј, тако ти бога, — не могу. Ти си красан човек, али немам права да те послушам. Знобов. Брата су ми убили, Никита Јегоровичу. Вершинин. Пајицуг Знобов. Пајицу. Вершинин. Ух, господе боже! Бог да му душу прости. (Пауза.) Опет сте дизали устанак у граду Знобов. Јесмо. Вершинин. И опет сте пропали.

(Пауза.) Упропастили сте човека. Дабоме... Тешко је ратовати у граду. Знобов. Треба нам још само мало да издржимо, Никита Јегоровичу. Све ћемо поправити. Сада је највећа брига да склонимо негде Пекљеванова, нашег претседника. Дигли су хајку на њега. Уценили су га са тридесет хиљада. Можеш ли да га сакријеш на крчевини, у тајги. Е Вершинин. Нећу заједно с вама да ратујем, никог нећу да кријем. Гините, пропадајте, кад сте се дигли против генералске и јапанске власти! Не познајеш ти нашу сељачку душу. Настасија. Душа нам је хришћанска, домаћинска, господине. Вершинин. Кога ја да кријем> Никога нећу да кријем. Али ако поред моје крчевине прође нека скитница или неки божји поклоник — онда друга ствар. Сажалићу се на њега, примићу га, хранићу га и пазићу га. Непознатог човека нећу примити. Али ако сада, рецимо, прође поред нас неки поклоник, а ја га запазим онако у пролазу, а после га у тајги опет сретнем — како да не примим таквог поклоника» Јеси ли ме разумеог

Знобов. Дабоме, дешава се да наиђу поклоници. Можда ће и код тебе доћи неки поклоник.

Вершинин. Ох, сувише сам мека срца. (Улазе: први и други рибар. Види их, из нашег села. Шта радите, људи, у вароши»

Други рибар (збуњено). Чули смо како онај избеглица свира, Никита Јегоровичу.

16"