Наша књижевност

РЕМЕК БАНИ ИН а У

244 Наша књижевкост

Први рибар. Тужно је свирао, Никита Јегоровичу. Тачно је то, тежак нам је живот. А како ти у вароши, Никита Јегоровичу 2 Ниси био на крчевини» А

Други рибар. Рекао сам ти да нема Никите Јегоровича; да | је чуо за такву несрећу, одмах би дојурио.

Настасија. За несрећу, људиг

Вершинин. Зашто бих дојурио, куда бих дојуриог Каква несрећа» Људи, ви сте ме пре четири дана испраћали у варош. Људи!

Први рибар. Рекао сам ти да ће доћи на обалу.

Други рибар. Доста. На обалу, на обалу. Пресвиснућу због тебе. Несрећа је, Никита Јегоровичу. Отворено ћу ти рећи, велика је несрећа. Општина ме шаље да те нађем. Иди, вели, доведи Никиту Јегоровича. Морамо да ратујемо. ;

-"Вершинин. Велиш — општинаг Кад је општина послала, зна“ чи да ствари стоје рђаво. Општина неће тек онако да шаље.

Први рибар. Опколили су Јапанци наше село, наређали митраљезе. Враћамо се ми пред вече са њиве, а они су нас дочекали митраљезима — и старо и младо.

Настасија. ИМ младо — велиш»>

Први рибар. И младо.

Вершинин. ИМ младог Ох! Коме су давали помен од мојих Коме»

Први рибар. Кад смо стигли, ваш отац, Јегор Иванович, давао је помен вашој деци, тамо у брдима. Помињали су и Мићу и Сашу.

Настасија. Мајко моја!... Мићи давали помен... Мајко моја рођена...

Вершинин. ИМ Мићу, велиш, и Сашуг Обојицу 2

Први рибар. Обојицу.

(Пауза.) Горе крстине, рекао би човек да плачу. Два дана се небо црвенило од пожара, видело се са брда. Цела наша општина стоји на брду и гледа. А они ти горе, горе. Дуну ветар, носи дим на нашу страну. А дим, Никита Јегоровичу, мирише на жито.

Други рибар. Пући ће ми срце кад те слушам.

Вершинин. Одведите Настасију.

Настасија. Децо моја рођена, бесте тако дружевни, тако ва љани и честити...

(Рибари је воде.)

Вершинин. Где смо оставили чамац> Знам, знам где стоји.

Одмах ћу доћи. Хвала општини. Идите. (Пауза.)