Наша књижевност

.

_ Наша књижевност _

као поклоник. Бежао сам од рата, мислио сам да сам се спасао, а рат је наишао и моје крстине и моја деца одоше с димом у небо.

у (Пауза.) Пекљеванов. Разумем вас, Никита Јегоровичу. (Пауза.) Наравно, сада отпада питање о томе да се наши људи склоне код вас у тајгу. Увек заборављам код куће цигарете... Чуо сам да је

у тајгу послато неколико добровољачких одреда и да им сељаци пружају отпор. Узимам на себе одговорност да вам кажем, Никита Јегоровичу, да ће покрет у вашем срезу дати потстрека за нов устанак радника у граду. Разумете, Никита Јегоровичуг,

Знобов. Изгледа, патрола.

Пекљеванов. Ето, понео сам револвер место табакере. Узмите га, можда ће вам добро доћи. Узмите га као нашу легитимацију, или, фигурално речено, као наш мандат. Пођите и не сумњајте. У нашој ствари — најстрашнија је сумња. Желим вам срећу. >

Знобов. Патрола.

(Знобов и Пекљеванов одлазе. Поред Вершинина,

не примећујући га, пролази Њезеласов са војни-

ком и стварима. Вершинин диже револвер. Миша

се збуњено хвата за свиралу и почиње да свира. Њезеласов одлази.)

Вершинин. Ето, не знам ни сам... да ли да опалим на њега» Да га уцмекам или да причекам2 Ух, како цвили овај студент. Тешко ми је, а и њему је тешко. Еј ти, досадо божја, знаш ли таблицу множења 2

Миша. Наравно — знам. Вершинин. А како се зовеш2 Миша. Наравно — Миша.

Вершинин. Мангуп си ти, као што видим. Ето тако ти је то, Мишо. Хајдемо! Миша. Хајдемо! Вершинин. Хајдемо! Хајдемо! (Одлазе.) (Појављује се један академац.) Академац. Ко идег Ко идег

Завеса