Наша књижевност

СТРАШНА ИГРА

Девојчица Јохана Мешулам са своја два брата изашла је врло рано на улицу да потражи другу децу са којом су се били увече договорили да се играју. Зборно место била је пуста улица коју је одвајало од Дунава неколико рукаваца жељезничке мреже, два-три фургона, баре, ђубришта, мали парк и дрваре. Том улицом су ретко пролазила кола, још ређе пешаци. Са стране намењене кућама дизала се само једна фабрика и неколико страћара и кафана. Јохана је с браћом прошла кроз кривудави прљави пролаз крај старе џамије и избила на почетак улице у којој се играло. Ту су их већ чекала четири основца Габаја, па Мика, Роза, Жак, браћа Конфино са својом сестрицом, још троје четворо јеврејске деце и два дечака Србина, Иван и Марко. Деца су се договорила да се тога јутра играју страшне игре „Немаца и Јевреја“, то јест да један или двојица тобож убију једнога на кога ће пасти коцка да буде Немац па да после због тога остали буду стрељани. Како нису имали дечака, у довољном броју, и девојчице су имале да суделују у страшној игри.

Деца су неколико тренутака постојала нема као да су стала на сликање. Јохана је била жгољава, паметних очију. И она и браћа су имала на глави много више косе него лица. Они су се и састојали углавном из очију и косе. Крај њих су били озбиљно стали Габаји, дечаци мишје физиономије. Није се могло одредити откуд овај утисак долази, јер им: очи нису биле мале и лица се нису сувише нагло сужавала према бради. Можда је ова сличност долазила од начина на који су држали рамена и од положаја ушију прилично одвојених од лица а можда што их је било четворица и што су били ситни. Према њима се Мика, дечак добро однегован, као наливен козјим млеком, чинио прави џин. При погледу на њега морало се мислити на недељне поподневе Малог Калемегдана пуне дадиља, мајки и деце; на лакована дечја колица, нове дечје кајише, на котурове и гумене лопте с којих лак још није излизан, на матроске беле блузе и ципеле што већ на десет метара замиришу на нову кожу. Дечаку Папу, његовом суседу, као да је горео на глави црвенкаст пламен, тако му је коса била риђа. Његова бела светла кожа се јуначки бранила од жућ. жастих пега што су јуришале на нос, јагодице, вратне жиле, па чак и на кожу његових уских, нежних шака, Необично свечано су се држала