Наша књижевност

ум МЕРА ЕВЕ ЛАС НЕ АЕ 47 МИНИ ПА Ма ЕМ ПАРИ

Страшна игра . 455

и браћа Конфино и њихова сестра, деца жућкастих и увелих лица и очију, као у каквих кучића, паметних и благих. Марко и Иван су били према овој, углавном ситној деци, сувише ногати, као да су припадали каквом изузетном роду, одређеном само да трчи.

Деца су била необично узбуђена, готово уплашена и све су желела да игра часпре почне, јер су се бојала да родитељи не пошљу за њима потеру не желећи да их саме дуго пуштају на улицу.

— Хајде, већ једном, почињите! Игра је дугачка, кад ћемо свр. шити, рекла је Јохана нестрпљиво, ма да је пре тога са језом мислила; „Шта ћу ако на мене падне коцка да будем Немац!“

— Чекај! Ви женске увек нешто џангризате. Ако сте се бојале кеве, што сте и долазиле! — обрецнуо се Иван који је волео да стареши и говори шатровачки.

После мало саветовања са старијим мушкарцима Иван је објавио:

— Вуче се коцка! Ја сам код куће већ исписао цедуљице. Ко до бије цедуљицу на којој пише „Немац“ изиграваће Немца и биће убијен...

Децу је обузела језа.

— Чиме2 — упитала је пуначка, румена Роза дрхтавим гласом.

— Жак је донео неколико дечјих пушака. Здипио је од оних што му је ћале из радње однео и сакрио у подрум, опет се шатровачки и господарски јавио Иван. Цедуље су у мојој капи. Извлачите!

Жак, дечко белих и крупних зуба, увек насмејан, развезао је излизану мрку мушему и извадио из ње десетак нових дечјих пушака. Личиле су на праве пушке, имале гвоздене сјајне цеви, обараче, кундаке црвено лаковане.

Деца су погледала на њих са радошћу и страхом и пришла дрхтавих руку Ивановој капи с цедуљама као да ће им стварну судбину та коцка одлучити. На своје велико разочарење нису имала прилике сва ни да спусте руку у капу, јер Жак који је трећи вадио викну:

— Немац! Ја сам Немац!

Девојчицама је ипак лакнуло што нису биле његове среће. Сад су се мало храбрије држале.

Иван је даље објављивао план игре:

__ Жак ће сада ходати горе доле поред фабрике, чуваће тобож стражу. Жаче, узми једну пушку и иди тамо крај фабрике и почни стражарити. Кад чујеш пуцањ из пушчице, падни као да си мртав. Марко ће изигравати твога убицу. Он ће пуцати на тебе и побећи доле испод моста, па на Дунав. Мешулам ће бити полиција. Они нека иду иза фабрике па кад чују пуцањ нека појуре. Остали се посакривајте овде у пролазу па кога пронађу, тај ће бити стрељан. А ја морам бити немачки судија, кад већ немамо какво немачко дете.

— Колико треба да похватамог упита млађи Мешулам.

Ћутали су у недоумици. Тад се јавио најстарији Габај:

а пр сирове >