Наша књижевност

456 Наша књижевност

— За једног Немца треба сто Јевреја и комуниста, а нас нема толико.

Иван се замисли неколико часака па одлучи:

— Ми смо деца. Довољно нас је и десеторо за једног Немца. Кад накупите десеторо, зауставите се. Можете хватати и девојчице, кад су се већ и оне утрпале у игру. Али пазите: једино је убијање од шале, а свега осталога се озбиљно играјте. Ви који се кријете, добро се кријте и после пазите ако можете да побегнете; а ви што ћете стрељати мотрите да вам не побегну.

— А где ће бити стрељање» питао је необично озбиљно Мика.

— Биће крај Дунава. Стрељани се понекад бацају у воду, одговорио је Иван, али не са много уверености, био је изгледа изненађен овим питањем.

— А у игри не мора ваљда да се баца у воду2г упитала је Роза за сваку сигурност.

— Вредело би због тебе да то буде и у игри, јавио се средњи Габај, кад си таква кукавица. Расла си крај Дунава, а бојиш се воде.

Мешулами су међутим тврдили да се стрељање најчешће врши уза зид какве зграде и деца одлуче да и она буду стрељана тако.

Понеко би прошао улицом и радознало их погледао, а она су тада скретала разговор на друго, у страху да им ко ову страшну игру не осујети и не одложи. Роза се претварала да црта по прашини оквир за игру школицу, а Жак гађао пиљцима дирек пред собом.

Жак је сад већ ходао поред фабрике, идући у раскорак као стражар Немац поред погорелог трамвајског депоа и централе. Марко је везао око грла неку мараму, узео од Мике качкет и набио га на очи па се некуд изгубио. Мешулами су отрчали иза угла фабрике. Остали су се разбегли свесрдно тражећи место где да се сакрију. Нарочито је девојчицама било стало да нађу што бољи заклон. Беба Конфино помислила је једног часа да би добро било да оде кући и сакрије се, Јохани је пало на ум да се склони на Дунаву, јер тамо неће тражити пошто ће се Марко тамо сакрити. Ипак обе су нашле склониште крај уџерица у пролазу.

Када Марко није видео никога више од другова на улици, одлучио је да је час да убије Немца Жака. Жаку су подрхтавала колена иако је знао вредност пушака и каписли које је донео друговима. Мучило га је што је сваки час очекивао пуцањ. „Правом Немцу, мислио је, ипак је лакше јер не очекује насигурно да ће на њега пуцати и не мора да смишља како ће се срушити“. А Жаку је било стало да се сруши као да је збиља убијен. Поред свих тих узнемирења успевао је да стално иде у раскорак као стражар код Централе. Био је управо обратио пажњу на то да колена истури што више напоље кад се чу пуцањ, слаб као из штрцаљке. Жак се на то сруши крај јарка, истина не у једном потезу како је желео.