Наша књижевност

ДР ај ПР ИВЕ ПРАДУ МР И ТИ бе ДРЈ и

Страшна игра 457

После извршеног дела Марко је нагао у бекство, гледајући да то изведе онако како је замишљао да чине прави атентатори, мало погурен, главом унапред, јурио је поред зида дугачким корацима не пуштајући се у трк. Полицајци Мешулами испали су иза угла и отишли у потеру а Иван остао крај убијенога. Кад су се сви разбегли, Жак је дигао мало главу и упитао:

— Јесам ли добро паог

— Ако си се угрувао, добро је, одговорио је Иван шапатом.

— Докле ћу ја морати лежати» јавио се Жак опет. Хтео бих и ја да идем на стрељање.

— Не мичи се. До краја игре мораш тако остати.

И Иван се удуби у себе. Мислио је како би сутра могли игру на: ставити. Отац му је причао како је неки човек, његов познаник, још пре првог светског рата служио као полицајац и морао да прати на стрељање свог земљака за кога је веровао да је невин и онда сутрадан сам себе убио. И отац је тада ухватив се за главу рекао:

— А наши људи сада свакодневно присуствују стрељању нашег света, ако сами и не извршују, и опет ниједан да се убије. Ниједан, за лека. Знам да су продане душе, али бар један да се згрози...

Отац је изгледао тако несрећан. Ходао је по соби, хукао и опет рекао:

— Мораће се нешто учинити. Неће се ово моћи дуго овако.

И Иван је одлучио да се дар Мешулами покају и да изврше самоубиство. То би било језгро игре, а онда би даље још измислио. И наједном Ивана потресе неко ужасно осећање: сам је себе одредио да игра Немца судију, а није се згрозио. Зато ће Мешулами њега прво сутра убити па онда себе. Или још боље: побећи ће после тога у шуму, то јест у врбаке крај Дунава и тако отуд могу сваки дан чинити неко зло Немцима.

Утом су се појавили иза куће Мешулами са заробљеницима и Ивана опет обузе грозница започете игре,

— Ево их! рече он и стаде мирно.

Мешулами су с пушчицама о рамену терали десетак дечака и Розу. Јохану и Бебу нису могли ухватити.

— Вежите их! командовао је Иван.

Мешулами су везали друговима руке танком врвцом.

— У вашем крају нађен је убијен један Немац. Могао га је убити или Јеврејин или комуниста из вашега краја, зато вас стотину, то јест десет мора бити сад одмах стрељано.

Сада је настала епизода непредвиђена планом, али врло узбудљиво изведена.

— Али ми га нисмо убили! са необичном искреношћу викну средњи Габај. ;

— Ништа не мари. Ви сте вероватно знали за убиство или сте га

бар желели, а то је једно исто, одвратио је Иван.

тв цару = Јање

Це пне рата