Наша књижевност

МИ а о

458 и Наша књижевност

— Смилујте се бар на жене! узбудљиво је вриснула Роза.

— Колико вас је2 Само једна! искрено се зачудио Иван. Нека буде. Розу овог пута ослобађамо.

Али Роза богзна из којих разлога остаде ипак у групи за стрељање. Можда је сматрала за нечасно да се извлачи кад већ њени другови морају да гину.

— Напред! командовао је Иван.

Мешулами су заробљенике провели поред кривоногог стражара скоро се очешав о њега. Деца су подрхтавала од страха. Све је то истина игра, али дешавају се необичне ствари. Мајке су им причале

" како је толико пута понеко био убијен из празне пушке, то јест из

пушке за коју се мислило само да је празна. И та прича у коју су онда сумњали, по познатој дечјој лукавости кад старији тако што говоре, сад им се чинила сасвим вероватна. Два старија Габаја су уосталом својим очима видела у опери „Тоски“ како је од тобожњег стрељања испало право. Мика је стално у себи понављао да је све то игра. Чим се сврши, брзо ће отрчати кући и испричати мајци како је све страшно било. Не, не сме јој причати. Она би се одмах сетила како је „прогутала помрчина“ њеног брата и рекла би му да може својом игром неко зло наслутити. Што год је у последње време радио, мати је осуђивала и говорила да тиме може неко ново зло навући. Најзад је одлучио да јој каже како су се друга деца тога играла, тако ће она сазнати за ову дивну страшну игру, а не може га корети. Јаков се сећао јунака из првог српског устанка. „Како бих жив у ватру скочио као хајдук Вељко. Ово није ништа“. Рози је пало на ум како је Јудита на превару опила Холоферна и убила га.

Црвенокоси балавац је једва уздржавао сузе и слуз што је хтела из носа. Баба му је синоћ, њему и малој сестри, причала како су Немци недавно њихову рођаку Белу са Вождовца извели некуд из куће.

— Где је то некудг упитала је уплашено девојчица.

— Не зна се. Она је закључала врата, пољубила праг и вриснула само: „Лепа моја кућице!“

— Коме је дала кључ» упитао је дечак.

— Суседи Српкињи. Рекла је да га да Бати ако он кадгод дође из ропства.

Дечак је био зрелији од бабе и рекао:

— Немци ће и кључ узети, не бој се.

Сад је он мислио на рођаку Белу. Било му је сасвим јасно куд је то: некуд. Рекао јој је Немац: „Уза зид“, и она се храбро испрсила. Рођака Бела ће зацело бити проглашена за хероину јеврејског народа. Баба је испричала како је Бела храбро прошла Звечанском улицом док су суседи уздржавали сузе и довикивали јој: „Довиђења, Бела!“, да би је охрабрили, а у себи тихо псовали: „Пси немачки, доћи ће и вама црни петак!“ Старији Конфино, Оскар, стајао је ведро. Неки ваљевац који је пре рата био код њих у радњи долазио је по: