Наша књижевност

Страшна игра | 459

некад из свог села и причао како је храбро умро младић комуниста из Ваљева. Пре него што ће му намаћи омчу викнуо је нешто неу: страшиво, тачно сад не зна шта; ваљевац је, колико је пута причао тај догађај, увек нове смеле речи придавао обешеном комунисти и увек је тврдио да их је он чуо. Али свеједно, главно је да је јунак изговорио нешто од чега су се Немци најежили. И Оскар се изгледа био одлучио на нешто велико па му је мирна радост блистала у погледу.

Кад су се уклонили с вида стражару, који се уосталом не слутећи чега се играју није ни обазирао на њих, зауставили су се крај првог зида. Дошао је час кад је игра требало да буде најстрашнија. Иван је осећао страхоту и величину тога тренутка, али никако није знао шта управо треба у том часу рећи, како командовати стрељање. У кући се вечно говорило о таквим страхотама, о томе како су људе похватали, где су их побили, али нико није говорио о појединостима.

— Уза зид! најзад је викнуо трудећи се да страшним гласом дочара грозу тих речи. Вежите им очи. Ево марамица.

Извадио је из џепа цело туце разних марамица, којих се зацело с тешком муком докопао. Мешуламима су руке дрхтале, али су радили са свечаношћу. | |

— Пуцај!

Запраскале су пушчице неколико пута као суво грање, један по један дечак је падао.

— Пси немачки, доћи ће и вама црни петак! викнуо је пискаво црвенокоси дечак падајући.

Његов слабачки глас је заглушио Оскарев узвик:

— Живела слобода!

Хтео је да викне нешто друго много неустрашивије, али се у часу команде сетио само тога.

Мика је на први прасак пушчица заждио иза угла, а Јаков зајаукао повредив се у паду.

Кривоноги стражар на дечаков јаук похита са свог места и збуњен стаде пред призором дечака који су лежали на земљи везаних очију. Али му није требало много да схвати у чему је дечја игра па примив то као увреду против своје земље и њених обичаја, вичући нешто где су се чули само грленици, појури према зиду.

Иван и Мешулами су били обузети страхотом свога дела и гледали ћутећи у стрељане другове који су још укочено лежали, али се Жак био приврзао до суседног плота и довикнуо угледав стражара:

— Бежите!

Деца су у часу поскидала марамице и нестала на све стране. Стражар је одмахнуо руком и вратио се на своје место.

Иван се најпре дограбио куће, Било је већ један час прошло.

Отац није приметио закашњење, говорио је мајци:

— Мораће се нешто учинити. Неће се моћи дуго овако.

— Па учини, рекла је она повишеним гласом, нетрпељиво.

+

2“

ОДА пса а =

а 5 5:

= -

(4

5