Наша књижевност

460 Наша књижевност

— Да није било тебе и овог жгебчета, не би мене Београд ни досад гледао.

— Пусти ти њега и мене па иди ако ти се иде.

Говорила је то и љутито спуштала тањире, те су лупали као да падају из висине.

— Ако би се то и овде догодило, не бих могао више од стида и јада овде остати.

Иван се удубио у размишљање шта то отац намерава да учини. Где то мисли да иде те се мајка љути. Можда хоће да убије Немца. Можда баш оног правог стражара крај Централе.

Тада је унезверено ушао сусед, Марков отац и рекао без поздрава:

— У Ваљеву су ноћас похватали све Јевреје и исте их ноћи стрељали. Свих тридесет, колико их је било.

Иванов отац није одговарао. Управо се и сам тога тренутка мучио мислећи на то.

— И децу, додао је Марков отац и изишао опет без поздрава као изгубљен.

На цео дунавски крај био је пао страх као мора. Родитељи су децу са игре очекивали са дотле још непроосећаном љубављу и нестрпљењем. Оскарева мати је сваки час отварала прозор и погледала на улицу. Њој је ову вест био донео њихов бивши помоћник у радњи, ваљевац, који је као и обично дошао да их обиђе.

— Није ми се ни ишло овамо кад сам ово чуо, али опет мислим да дођем да вас позовем у село, моћи ћете то ваљда некако удесити.

И још је нешто у том смислу говорио, али је она ћутала као ска. мењена.

— Значи и Ружа Сабетај са обоје унука2 упитала је пригушеним гласом. И они из Београдске улице са свом децом г

— Тако кажу, одвратио је гост као да се и сам осећа крив за то недело и опет јој почео објашњавати како би бар децу могла послати с њим.

Она се наједном сетила улице где је становала та њена даљна рођака Ружа. Видела је јасно њену кућу, радњу, излог пун свакојаких бесмислених ситница крај којих су лежале паучином подављене муве, и њу како лица уоквирена коврџавом косом провирује на улицу. У ноћ су зацело лупнули на плава двокрилна врата, насилно их отворили и извели је с унучићима у ноћ. Она је узела децу на руке, увек их је откако им је мати умрла носала н рукама. Или су их све можда стрпали у она кола без прозора. И она се на ову помисао најежила.

Наједном се дигла иза стола и пошла према вратима.

— Ти седи. Морам да идем по децу. А њима ово нећемо рећи.

Утом су дечаци са сестром устутњали уз степенице и ујурили кроз споредни улаз. Очекивали су да буду кажњени због закашњења, али мати их је све троје узела у један загрљај и стисла дивље, љубећи их у косу, очи, чело, како је које стигла. М тада је тек почела плакати.

~ |"