Наша књижевност

УВА ПУНО 4 ЊИМ

Страшна игра 461

И мати црвенокосог дечка је замолила своју свекрву да деци ништа не говори. Али дечак чим је дошао баби је испричао како је био стрељан и шта је викнуо, и тако је навео да им колико-толико своју зебњу повери.

Старица је поћутала као да премишља како би оно што је тишти поделила с њиме па је рекла:

— Не треба да се бојите ако једном дођу да нас истерају из куће. Они мало подрже у затвору па пусте.

Али је дечак имао јутрошње измаштано искуство и сећао се шта је пре о Бели причала па је знао да им баба тако говори да их не би плашила, Зато је постао њен савезник те и он потврдио малој сестрици. — Не бој се, неће они ни доћи, а ако дођу, то је само да нас заплаше. —- Бако, замолила је девојчица, ти добро закључај кућу свако вече.

Тада је ушла дечја мати и старица је брзо скренула разговор на нешто друго, док је мати дечака тако уза се прикупила, као да би га ставила у саму своју душу. На сто је била спустила теглу с пекмезом у који се иначе није смело дирати и рекла:

— Данас ћемо пробати овај пекмез, зато што сте били добри и нисте га дирали.

Да је дечак могао дуго живети, целога би се живота сећао тога необичног поподнева и вечера кад је мати све опраштала и сваки час га узимала у наручје.

Сасвим је друкчија међутим тога дана била мати малих Габаја. Она се ниједном није машила усном своје деце, нити их руком погладила. Чинило јој се да би тим разнежавањем могла збиља неко зло на њих навући. Гледала је да послом забашури бриге па их је узела да купа.

— Сутра ћемо на мост, саопштавао је најстарији дечак браћи, док му је она претварала косу у сапуњаву пену.

— Да га минирамор> упитао је млађи.

— Не, сутра ћемо га опет бомбардовати оним каменицама што имамо тамо у рупи.

— А да ли ћу вас пустити, то не питате, приметила је она строго.

Једино их је кад су легли у постељу погледала дугим замишљеним погледом.

"И све је, сем овога страха и зебње у родитељским срцима, било као и у остале дане. Светлела су и тога вечера та људска гнезда, на осветљеним се завесама видело како промичу упослене сенке. Назирало се како жене размештају постеље, преносе до њих у наручју децу, љушкају колевке. Чуо се као и обично плач и смех. Кроз отворен кухињски прозор допирао мирис јела.