Наша књижевност

462 | Нашз књижевнсст

И наједном, преко ноћи свега тога је нестало, као у каквој језивој причи. М те јеврејске куће су освануле пусте. И ма да се свакога дана дешавала нечувена безакоња у поробљеној земљи, људи опет нису могли доћи к себи од ужаса.

— Још јуче увече сам видела дечаке ту на прозору, ето на том што га гледате, говорила је кроз јецање стара суседа Габајевих.

— А ја сам јуче ујутру била са госпођом Конфино на пијаци. Жалила ми се сирота да јој деца не воле спанаћ, додала је сабеседница.

Из Дубровачке улице долазила је жена избезумљеног изгледа и кукала:

— Из једне само куће петоро деце.

Неки старац је као скамењен стајао на углу, заустављао ретке пролазнике с увек истим питањем:

— Видесте ли шта би од наших Јевреја. Прогута их помрчина.

Кад се мало одјутрило, на улици су се почела јављати и депа. сва уплашених очију пуних неизречених питања. Наишли су и Иван, Марко и још један дечак, и стали пред Оскареву кућу. Као да су ипак чекали да он отвори прозор. Истрчао је мали обућарски ученик из радионице и рекао им заплашеним гласом:

— И њих су отерали. Деца су много плакала.

Дечаци су тада као изгубљени пошли редом да обилазе куће другова. У некима су још гореле сијалице, чуло се понегде како вода јури из незаврнуте славине, негде је ветар клопарао незатвореним вратима. Нашли су се тако пред Микином кућом. Прозор из дворишта био је разбијен и Иван се успузао да погледа унутра. Тамо се чуло само беспомоћно маукање у суседној соби.

Отуда су дечаци отрчали на подвожњак где су се често играли. Све је било као и пре: камење у рупи спремно за бомбардовање. стражари су недалеко корачали, видели се шлепови и чамци на Дунаву, али је њима све то друкчије изгледало.

— Ево оне рупе што је Оскар направио бомбом, викнуо је обрадовано Марко и сва тројица су пришла рупи на зиланој огради подвожњака и гледала у њу жељно као да ће отуд Оскар искочити.

Сада су грозничаво стали трчати с места на место, где год су кекад с друговима из страшне игре бивали. Избили су брзо и на обалу Дунава и зауставили се на очврслом обалском муљу.

— Јоханине стопе! кликнуо је Иван зауставивши се крај неколико изгубљених дечјих стопа. Кладим се да су њене, познајем их по клинцима на пети.

— Јесте, потврдио је узбуђено трећи дечак. Ено и куће што је онда прутом нацртала.

И опет су сви жељно посматрали те отргнуте Јоханине стопе и цртеж извучен у недавно меком муљу њеном руком.

И како су се где зауставили, бивало им је све празније у срцу. Прошли су кроз обалско врбово шибље сваки час избијајући на ивицу