Наша књижевност

Страшна игра 463

Дунава па се испели до напуштене зидане стражаре што је стајала на узвишици. Некад су се у њој крили од кише. Трећи, најмлађи дечак, је рекао:

—- Овде би неко ко побегне могао да се крије бар који дан.

— Из немачких руку се тешко бежи, одвратио је Марко старачки.

Стално је мислио на Жака. Пекло га је што је у њега ма и у игри пуцао. Чинило му се сад да га је он уистини стрељао. Кад су малочас пролазили поред Жакове куће, и провирили унутра, Марко је угледао његову капу преко отворене књиге. Да је та књига била склопљена, било би сасвим друкчије, мање болно, а овако она као да је ви: кала о томе како се нешто прекинуло онде где није право.

Увелико је превалило подне кад су се замишљени изненада нашли крај зида где се јуче играла страшна игра. Ту је иза камена још стајала једна пушчица, мало подаље марамица у неком сувом корову и у земљи утабана ружичаста Розина трака.

И ту наједанпут, не стидећи се суза, сва тројица су гласно заплакала, сваки се прибив уз неки кут. Кривоноги им се стражар у ходању приближио, постојао тренутак и поцрвенив нагло се вратио на своје место. Е

—- Никад се више ни с ким нећу играти, рекао је Мван, ма да му је још доста година игре претстојало. И полако су се разишли кућама.

Иван је затекао мајку уплакану, његов отац је био отишао од куће некуда на дуго времена, како му је мајка тајанствено рекла. Те ноћи дечак је сањао како отац пресрета по мраку Немце, убија их и отима његове другове, па их крије у оној стражари крај Дунава. А после опет види како Немци негде на савском мосту убијају оца а црвенокосог дечка хватају за ноге и главачке бацају у воду.

—_ Пси немачки, доћи ће и вама црни петак! виче дечак падајући стрмоглавце.

__ Живела слобода! чује се, и Мван у сну зна да то виче Оскар кога такође бацају у Саву.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ