Наша књижевност

Бравико Ћопић ~ 469

ничке таме. Ћопић ступа у редове народне борбе, у партизанске одреде. Од тада Грмеч више није уклети змај, већ змај народне снаге, народног отпора, заштитник устаника и бораца против окупатора. Они сељачићи, она чобанчад, који су се „борили са стихијама при: роде“, са мећавама и курјацима, пошли су оружани срчаношћу у партизанске одреде, да у циљевима њихове борбе нађу онај свет сунца о коме су сањарили. ћопић пише о њима анегдоте које причају о њиховом витештву, 0 безименом хероизму, о исконској мржњи против завојевача, о маломе Ибри, „продрта улијепљена феса, у подераним гаћама и кошуљици“, који херојски гине у борби с фашистичким душманима, о планинским голаћима који жилаво и дурашно савлађују мећаву и пламен.

И Ћопић, поред изразитих претставника новог књижевног стваралаштва код нас, који су у великом ослободилачком рату наших народа и с оружјем у руци наставили своје дело, живи у устанку с народном масом, спаја се и стапа с њиме. Он живи непосредним интензивним животом свих оних сељачких синова којима је био понос и срећа борити се раме уз раме с пролетерским бригадама. Језик којим он приповеда анегдоте из партизанске борбе сочан је, из бистрих планинских извора, народу присан, драг и разумљив. Његово причање потсећа на завичај, на домаће огњиште, на оно што се злопати код кућа и мучи под окупацијом. Тамо је увек збег, страх од покоља и увек узбуђено ослушкивање хода партизанских одреда. Ћопић постаје као писац веома популаран и вољен у партизанској борби.

Но карактер Ћопићевих прича добрим делом остаје у скицама и бележницама. Обрада мотива им је анегдотска, из ратних репортажа које снимају успутно доживљаје бораца, хватајући драматичне мо: менте, изражавајући у њима боју и дух историских дана. Ослањајући се на своју јаку способност доношења живог и сочног дијалога, као и на врло снажно доживљавање природе, Ћопић често превиђа карактеристике, како друштвене, тако и психолошке у њиховом дубоком, разноврсном и сложеном изразу. Ћопић би морао изићи из анегдотног и репортерског приповедања у ширу новелистичку тематику где би се разграњавали и диференцирали односи људи према заједници и активно учешће људи у заједници. Он је као књижевник још увек под стихијском влашћу свог веома лепог дара живог, колоритног у народном духу и језику приповедања.

Има писаца који верују да треба само пружити даровиту руку и захватити. Међутим, савременом писцу потребно је много рада нал самим собом и на своме делу да уметнички зрело изрази суштину, величину и стваралачку лепоту догађаја који мењају стварност и људе. Ћопићу је потребно да се удуби у битне промене у животу села за чије сликање он има један снажан дар и да нам донесе како рађање, процес тих промена, тако и њихово животно оформљење.