Наша књижевност

УУ

РАНА У

џ

МА ИН И и Ме о Ри 67

(АИ КУ

470 ; Наша књижевност

Ћопић пише у борби и стихове који постају познати и врло популарни. Али у његовој партизанској поезији има много сирове и необрађене грађе, много фолклорне шематичности, иако она има чари снагу његових ратних приповедака. Ћопићеве партизанске песме не могу се процењивати оделито од борбе народа. Његове песме су биле интимни, осећајни друг у борби, песме које носе у себи лик једноставног и узвишеног хероја израслог из срца непокорене народне масе. Те песме су се родиле у напорним маршевима, у окрвављеном снегу, на згариштима на које су партизани наилазили ломећи непријатељске офанзиве. Оне су топле, осећајне, речите у својој емотивној наивности. Њих је могао разумети свако, и онај који је први пут чуо за књижевност, јер њихова осећајност, она присна словенска човечност, примарна и народска, која је основна црта Ћопићевог књижевног стварања, блиска је сваком борцу, блиска је нарочито оном партизанском борцу који је У срцу понео слику свога села. Због тога су неке од песама Бранка Ћопића, као што су „Ој соколе“, „Отац Грмеч“, „Разговор с четом“, „Гроб у житу“ постале део масовне партизанске борбе, њен осећајни део.

Ратари, земљорадници, сељаци, они планинци с Грмеча, у моменту када је угрожен и сам опстанак отаџбине прихватили су се оружја, дошли до свести да се само кроз организовану борбу могу ослободити не само од страног завојевача, већ и од домаћих експлоататора и угњетача. Они сељаци чији су дани били мучења, а ноћи суморне, непрозирне, нашли су у партизанским бригадама оно за чим су жудели, оно велико што ће их ослободити од ропства, беде и чамотиње, и пошли су један на десеторицу. Заволели су стихове Бранка Ћопића, јер су у њима нашли себе, своју оданост слободи, своју љубав према животу, али животу ослобођеног од понижења, глади и ропства. Ћопић у песми „Колијевка“ дирљиво прича о своме детињству, о брату чобанину и ратару, који је „једног прољећа“, када су „вуци упали“, узео пушку, одвојио се од „родне планине мајке“ и јуначки пао бранећи мајку домовину. Онај који је у планинама, брдима и брежуљцима био у детињству чобанин, па узео пушку да брани мајку земљу од звери фашизма, разумео је ову песму Бранка Ћопића, видео је себе у њој, осетио свој подвиг и у њој нашао израз своје велике љубави према домовини, која га води у борбу, у победу.

Песме Бранка Ћопића су биле потстрек у борби народних маса, оружаних љубављу према домовини. Он се борцима обраћао с позивом на оно што је најсветије у њима, што је саздано од славних традиција борбе за слободу народа. Називао их је „вучади расла у гори“, подизао у њима понос, досежући до најинтимнијих осећања човека који дубоко воли свој родни крај.

За време првог Европског рата било је у књижевности код нас родољубиве поезије, али је она својим највећим делом била одвојена од народа. Свечана и китњаста, парадна и помпезна, деловала је нај-