Наша књижевност

РМ ТИ Ета ИЛМ ДЕА ИВ ле ЈЕ.

Хроника 478

дело, с друге стране, како је то добро уочио још Плеханов, даје богат материјал за „психологију савременог (тј. ондашњег) радничког покрета“.

Приступајући приказивању двају супротстављених табора, које је историски развитак учинио непомирљивим друштвеним непријатељима, Горки се није послужио техником црно-бело. Опредељујући се, као писац и човек, на страну оних којима, у широј историској перспективи припада будућност, као што је то показала Октобарска револуција 1917 године, Горки је дао савршену меру реалистичке објективности, изображавајући оба табора у пуном рељефу истинитости, Уметничко уобличавање догађаја и личности нигде није уступило место пропаганди и пишчевој декларацији. У самој драми, која је мотивом везана за привремени пораз растућег вала револуције, претставници капитала и царског самодржавља остају формални победници: уочи колективног штрајка радници бивају ухапшени, илегалци откривени и упућени на робију, социјал-демократска организација разбијена. Но ипак, када Татјана, на самом крају комада, запањена једноставним хероизмом бораца за слободу, који не може да схвати, закључује да је „победа на њиховој страни“, она у исти мах исказује ону мисао која се, можда не тако експлицитно, јавља и у сваком гледаоцу, као природни закључак анализе држања, рада, морала и вредности људи чију је судбину пратио,

Снага Горкијевог приказа лежи у његовој моћи психолошког разголићавања личности и у њеним на око најинтимнијим побудама, са становишта социјалне условљености и политичке тенденциозности. Тако, док се у табору владајућих, у области психологије, срећемо с разним варијацијама мотива грамзи“ вости и осионости (Михајло Скроботов), ниске мржње и погане хистерије (Клеопатра), лицемерства и шупље фразе (Захар Бардин), самоувереног идиотизма (Печењегов), подлог улизивања и ступидног каријеризма (Пологиј), беспомоћности и хамлетизма (Јаков и Татјана), све до припростог несналажења у одвратном реду ствари — дотле се у редовима обесправљених јасно осећа људска вредност и морална лепота тенденција и хтења, које, уза све нијансе од личности до личности, прожима истоветно осећање солидарности, у борби за један те исти заједнички циљ: ослобођење! Један табор, онај који је већ осуђен на пропаст, беспомоћно се врти у затвореном кругу негативних психолошких тежњи, које изнаказују људске ликове до трагичне маске пропадања (Јаков Бардин) или животињске острвљености у истинктима стицања или чувања (Михајло и Николај Скроботов); други, пред којим су светли видици победе, сав је задојен племенитим осећањима пожртвованости, људског достојанства, смисла борбе и вредности живота. Док се у личностима из прве скупине осећа нервоза, узнемиреност, страх од исхода, паника пред догађајима, у личностима друге скупине влада савршен унутрашњи мир, оно у исти мах страшно и величанствено спокојство, које је дар праведника.

Унутар класе владајућих, која се безобзирно бори и чува свој привилегисани положај, Горки је приказао читав један низ типова, чији је животни став, свесно или несвесно, опредељен класним положајем. Реалистичка уверљивост приказа владајуће класе баш и лежи у томе што је Горки умео да њене претставнике прикаже, у свој њиховој разноликости, која понекад иде чак до привидне супротности, као јединствене кад је у питању одбрана класних позиција, кад се ради о класном погледу на свет, И фабрикант Михајло Скроботов, лидеру Занннраранн вала пен а ан ан а ан мудрост у тактици једно гово Ез. а Па БИ 5Е ЈА АИ ак а ради, и излапели- генерал у пензији, касарнски виц, и одвратни доушник Пи и а па државни тужилац, и официри, и полицајци а КО не Ија вишту одбране пред растућом И ПЕН зе А А НЕ станолицемерном паролом „култу Резолуције, насупрот радницима, под

» Рни Људи целог света, уједините сеј“

ЧЕ “Б'

Ма