Наша књижевност

ПИ ИО ИГРИ УН “

526 Наша књижевност

и има најнапредније погледе на свет какви су икад на земљи постојали, — ако писац то не види, — такав писац је, разуме се, јадан. Ако писац може да наслика нашега човека у свој снази његових душевних особина, такав писац је господар конфликта, и ништа му није страшно.

Право говорећи, ово и јесте најважније. Сликање новога у књижевности врло је тесно везано с проблемима форме. Међутим, форма је један од баука којима формалистичко-естетска школа покушава да заплаши делатнике наше совјетске књижевности. Не треба заборавити да смо у области форме ми, совјетски писци, праве претече, а да су естетска гледишта формалиста — заостала гледишта. Ако се поштено себи да рачуна шта су уствари с гледишта форме све те дореволуционарне и послереволуционарне декадентске руске и западноевропске назови школе, могу се пре свега запазити две, на први поглед супротне, али подједнако штетне по нашу тенденциозну књижевност. Прва је: невероватно хладна окованост форме, окован, тежак стих, жељезна проза. А прави је реализам слободно и просто одазивање на појаве стварности, и он је увек био претеча у области форме. Пример је за то „Рат и мир“. Где је било икад што сличног А Чехов» А Тургењев 2

Шта су „Ловчеви записи“ по форми» То су новеле изузетне по слободи, по изобиљу, по свежини, изразитости карактера. Оне су савршене по форми, али дају слободу мислима и осећањима.

Окована, тешка, привидно значајна форма — тежак је и некористан терет, он смета писцу. јел

Врло много ствари којима се одликовао велики реализам — пуноћа изражавања себе, својих мисли, осећања, лирика, патетика, публицистика у једном делу, богатство могућности да се изрази своја уметничка палета, — формалистичко-естетска школа је свела на убоги субјективизам, или на ону лажну „објективност“ где нема места испољавању личности, не сме се изразити своја симпатија и антипатија, не сме се испољити тенденција у њеном правом уметничком изразу. А, мећутим, зар се да претставити ишта „тенденциозније“ и у исто време слободније и зато заиста напредно, него што је Пушкин, Гогољ, Толстој, Балзак, Некрасов, Салтиков-Шчедрин и многи други горостасни реалисти из прошлости» А каква величанствена слобода и пуноћа изражавања у Горкога! Говори се зацело не о распуштености форме, већ о слободном и савршеном изражавању нове мисли, новога садржаја.

Друга тенденција је страшни субјективизам, расуло форме које се нарочито запажа у стваралаштву савремених западноевропских и америчких писаца. Расуло форме код Џојса и код Пруста — то је такав субјективизам, да се готово не да читати ни разумети. А расуло форме у Дос Пасоса2г Зар се икакав велики садржај да изразити тим претенциозно-провинциским средствима»

У нашој борби за висока својства и високу форму морамо почети с другога краја — од других мисли, од нових људских ликова, од

=