Наша књижевност

82

налази принципе свога развоја и обнављања...

„Неће бити могућега споразума У једном међународном подухвату као што је УНЕСКО, који је пронзашао из заједничке борбе против фашизма и смрти, ако не прихватимо ово демократско схватање културе, и ако чак и из случајних израза који још могу да слете са наших усана одлучно не одагнамо сваки остатак аристократских поимања науке, уметности и мисли, која увек теже да свима људима супротставе мали број амбициозних појединаца, стално жељних да опет успоставе монопол културе, који је уствари пљачкање народа. Нема културе маса која би, као светлост божја, падала са небеса на задивљене пољане човечанства. Ми сви, ми људи од духа, уствари и нисмо ништа друго него тумачи, скупљачи онога што нам долази са земље, ми само уносимо реда у доприносе свих људи; ми нисмо укротитељи неке мистичне муње, који своја узвишена доброчинства, своја заповедна схватања ширимо међу људима, док они муцају од захвалности, А те су масе, о којима се са толико бриге говори, уствари, и то се заборавља, услов нашега живота, и ја то нарочито подвлачим: не само нашег материјалног живота, већ и духовног. Ако УНЕСКО хоће да одговори дивним принципима на које се позива у тренутку свога рађања, он мора, сви ми морамо пре свега будно пазити да та култура, чији чувар он жели да постане, буде јасно дефинисана као култура која ногама чврсто стоји на земљи, а људском смелошћу тежи ка облацима и изнад њих, а не као култура која дубина глави и у сво-

Наша књижевност

јим задимљеним концепцијама скрива бог би га знао каква чудовишта, и ко зна какву погајну вољу моћништва...

„Треба јасно појмити све еле-

менте проблема које би имао да.

решава један идеалан УНЕСКО. Пре свега треба знати које се стварности крију иза речи које он употребљава кад говори о масама, о елити, о култури. Те стварности се не смеју изгубити из вида. А изгледа да баш та опасност прети на првим корацима једноме подухвату који се рађа у врло сложепоме свету, у срцу семога тога света, у чворишту његових противуречности.. · -

„У последње време рекло би се да су две речи добиле превагу над осталима, да се њима најрадије испуњавају мислена уста, да оне највише нагоне на сањарења, на одмахивања главом, и као да, гдегод се појаве, ударају печат неке нзузетности мисли... То су речи: човек, Европа... Е па, молим вас, и-

_ спитајмо како се употребљују те

тајанствене, метафизичке речи, иза којих све извесности тако ншчезавају... Андре Малро, на пример, који се надахњује Шпенглером, каже: »Ни Црква нема овде никакве важности, јер у тој области свака важност припада само свецима. На војска нема никакве важности, јер ту сва важност припада само херојима. И савршено је свејелно за ма кога међу вама, студенти, да ли је неко комунист, антикомунист,

"либерал или шта било друго, јер је

ледини прави проблем знати, изнад свих ових структура, под којим о6ликом ћемо:моћи опет створити човека...“ Треба одмах рећи да се ретко догађало да се бестидност једног