Наша књижевност

Белешке

жаргона против стварности овако далеко отера. Узгред ћете и сами морати признати да је онај који презире дркву у корист светаца и војску у корист хероја нензбежно апостол оне теорије активних мањина која је послужила и Троцкоме и Хитлеру. МИ зато нека вас не чуди што такав човек може да каже француским студентима да никакве важности нема да ли су комунисти, антикомунисти, либерали или шта било друго, то јест и фа-

шисти. А разговори у којима се

сматра да је све што је политичко уствари само већ превазиђена структура, толико су силно служили код нас пропаганди Вишиа, да са чуђењем морамо гледати како се овде, 1946, опет појављују. Али изнад тих структура, и код ове друге речи нама застаје глас, јер је исто тако саставни део овога жаргона: треба знати како ћемо моћи опет створити човека...

„Човек из тога жаргона није ни сељак, ни банкар, ни војник. Он није солидаран припадник овог или оног друштва. Он нема класе, дакле ни политичке партије. То је мраморна статуа, која својом голотињом пркоси непогодама, која је створена за вечност, и која се супротставља вулгарно пролазној, покварљивој материји маса. Човек у овоме жаргону негација је маса...

_Како опет да створимо човека» Или, да ли је човек мртав= То нису истински проблеми, то су само диверсије испред стварности. То су диверсије испред проблема који се постављају 1946 људима од меса и крви. У свирелој борби против фашистичке звери, у којој су слобода, достојанство, живот људи били ангажовани, да, у једном тренутку, над ивицом понора, могли

83

смо се у крајњој стрепњи запитити да ли ће човек изумрети. Али су у исти мах, не оклевајући, одговор дали не неколико људи, не шака опсенара проблемима, већ стотине хиљада хероја, џи то по цену сопствене крви. Био је то хероизам маса. Да није било хероизма маса, и да, на пример, кад "је армија генерала фон Клауса улазила у предграђа Стаљинграда, одговор није дао совјетски народ који своју филозофију не црпе код Немца Шпенглера, не (би била створена доколица Андре Малроу да се у великом амфитеатру Сорбоне пита, да ли ће или неће човек умрети, и да ли већ није мртав.. „==“ _А сад да говорим о Европи.., Још колико пре годину дана Европу су називали Евроафриком, а геополитика се на свима мапама света обележавала по географским дужинама.. У Женеви, тек што је протекло нешто више од годину дана како је Берлин заузет... водили су се интелектуални разговори са жељом да се дефинише европски дух.. Немачки филозоф, гпрофесор Карл Јасперс, поставио је себи три питања: Шта је Европа» Који је положај Европе у преображеноме свету» Чему можемо тежити инспиришући се европском савешћу... Одговорио је оним специјалним жаргоном, који је његов, жаргоном јасперовског егзистенцијализма... Нисам се много чему на· учио трудећи се да га разумем, јер немам филозофску главу, и нисам подобан да схватим два вида европске слободе, који су: живот У поларитету и живот у крајњим границама. Али што сам врло добро разумео, то је да и г. Јасперс није задовољан масама... У току свога излагања, г. професор Јасперс при-