Наша књижевност

92 Књижевност

у Жупанчићевој ратној поезији придружује се горка, у крвавом времену и болести заснована песникова мисао да би се могло десити да на крају тог дугачког пута пред самим циљем падне: „Вош 5е јшт тосе! рен2 Ргедпо хагја пат рпзуеш, паз шеопе зтг| хајен“. (Да ли ћу моћи још сутра да певам2 Пре него што ће нам сванути зора може нас достићи смрт). Песник се осврће натраг у времена словеначке срамоте и упоређује их са великим годинама борбе и васкрснућа: „некад сам благосиљао њих који су затворили очи како више не би видели срамоту последњих дана; данас благосиљам вас који имате младе очи како би остварене видели све наше наде“.

Али бојазан да циљ у последњем тренутку не би постао за увек недостигнут није била само субјективна мисао песника. Читав народ који се борио осећао је са својим песником; у њему је гледао оличен континуитет између преминулих, а вечно живих словеначких народних џинова, од Прешерна до Цанкара, и извршилаца њихових завета. За сваког словеначког партизана био је Жупанчић нераздвојиво повезан са свим оним за шта се требало борити, што је требало ослободити и подићи до неслућене висине. Без Жупанчића радост победе и ослобођења не би била потпуна. У том часу, у остварењу обоструких ослободилачких циљева, песник се до краја слио са својим народом.

Песникови стихови допринели су рађању и расту новог покољења и сам песник богатио се од њега.

Песник чије је око кроз сав живот и рад продирало у будућност, тражећи — као што је рекао Мајаковски — радост у будућим данима, тражећи у њима судбину свог народа, није могао да мимоиђе велику снагу научног предвиђања која је везана са именима Лењина и Стаљина и која је у годинама великог рата тако очигледно доказана.

Некада, 1910 године, Жупанчић је говорио о уметничком стваралаштву као о живом кретању према стварима и према средишту свега, као путу ка самом себи и ка човеку. „Свет је тада огромна клавијатура“, рекао је, „и ако притиснеш и питаш: јеси ли туг одговори ти у звуку дух: јесам. Уколико је већи уметник, утолико је обимнија клавијатура, и ако би био савршен, певао би му читав свет“. а

У својој песми „Пролеће у октобру“, која је посвећена тридесетогодишњици Велике октобарске социјалистичке револуције, песник се враћа том мотиву и као савршен човек коме пева читав