Наша књижевност

Кроз Ничију земљу

— Вјеруј биће их врло мало који ће тако мислити!

— Одо' ја, а ето ме предвече са гра'ом!

— Чекаћу те!

Кад је одмакнуо за пећину, Вида је довикнула за њим:

— Кажи Јованки да тамо сакупи жене! Доћи ћу сутра на разговор!

ГЛАВА ХХШ

Пред Радовановом кућом стајао је оседлан бијелац. Кожно седло пресијавало се на сунцу. Дубоке бисаге, које су стајале прислоњене уз ограду, говориле су да је то попов седланик.

Топли вјетар наносио је мирис угажене метвице. Баштенска ограда је на мјестима поломљена, а иза ње се види, од врућине пожутјела кромпирова цима и понеки црвени плод патлиџана. Под баштом на њиви дозријева озима пшеница. На мјестима закржљала као олињала, а крај ње се зелене сувише израсле конопље.

У Радовановом дворишту, не грокћу, као некада у ово доба, крмад, нити циче прасићи.

Двије се кокошке сваки час изгубе у житу, али их одмах брижни Радојкин глас и клепетање старичиних сувих дланова, отуд истјерају:

— Иш! Ип! И ја, ја, ја. Иш! Иш гадуре! Поједоше сво жито! — викала је већ сасвим смјежурана од година и патњи сува, окрезубјела старица.

Онда се окренула и погледала поповог седланика.

— Мисли поп, товар ће понијети! — добацила је Вишњи која је стајала гледајући у кожне жуте бисаге и први пут у себи кледа погани обичај, по коме их треба напунити најљепшом храном и пређом која се затекне у кући.

— Није се сјетио да дође у крстоноше, — гунђала је Радојка.

— Кажу, забранили су Нијемци!

— Нијесу њему, не бој се! Кажу да му ваздан сједе у кући са женом. Бјелобрдском попу безбели бране, а њему јок!

— Шути, бог те убио! Чуће те!

Али је стара наставила:

— Зорт му можда био од близине олистале шуме!

| | Б 5 3