Наша књижевност
Ме
178 2 Књижевност
— Шути, змија га прегризла! — умиривала је Вишња и погледала низ жито, које је расло, што кажу, некрштено, к'о турско дијете! Над њим се ове године није као некада вијала отегнута пјесма крстоноше:
„Крстоноше крсте носе, Гоо-споо-дее, го-споо-дее!
Крстоноше бога моле, Гоо-споо-дее, го-спо-дее!...
3»
нити су сељаци китили крстове бијелим пешкирима, ни у бакарни котлић „ђака" бацали сребрену пару, нити су отварали крцате мљечаре да их поп благослови опробавајући од свакога мрса.
— Пешкира, — размишљала је Вишња, — даће бог, више нема, а и стари су дотрајали. Новаца, даће бог, нема, а сребрени' ни за лијека! А мљечари!
Вишња је уздахнула гледајући празан мљечар. — Никад више мрса! Вареника прене к'о пјена, чим је у кућу унесеш. И опет сви гладни! Тако ти је, кад кућа препразни! Зато није ни он долазио! — закључила је. _
Онда је треснула такишу, па руменику сочну јабуку. Зреле, опале плодове покупила је у прегачу, па стресла у бисаге.
Прошла је покрај омршавјелог шарова, који јој је потрчао у сусрет машући репом. Гледао ју је пратећи сваки покрет, не носи ли можда у скугу отпатке хране. Али га домаћица није гледала. Завукла је горњу половину тијела у кокошињац и поплашила кокошку, која је била на лијегалу. Изнијела је троје јаја. Држећи их једно вријеме још топле на длану, опрезно их је спустила у бисаге поврх воћа.
Не окрећући се на попа и Радована, који су нешто повјерљиво разговарали, попела се на таван.
Не прекидајући разговор, поп је задовољним погледом испратио домаћицу предосјећајући да њезино брижно врзмање по кући и обору, пуни његове бисаге. Превукао је руком преко риђе браде, а тај покрет, који је за тренутак прекинуо разговор, говорио је:
— Они антихристи партизани, срећом нијесу покварили све домаћице. Има их још, које поштују обичај и бога...
И повјерљиви разговор је потекао даље. Истина, поп је на махове у разговору био отсутан духом. Бунило га је тапкање домаћице по тавану. Под њеним се корацима, кроз дашчани строп веранде, осипало труње и прашина.
=