Наша књижевност

МИ

аи

5 200 Књижевност | У првом плану су газде, у другом имућнији сељаци и дарежљивији домаћини, а у трећем сиромашни сељаци, радници и над-

У ничари.

Вишња се на тавану двоумила. Отворила је сандук и испод подераних јелека, чарапа, Гојкових и Миливојевих књига и разних свески, извадила из рукава Суљиног подераног џемпера, пар бијелих вунених чарапа. Једине нове, које је сакрила, кад су четници вршећи преметачине односили за њемачку и „српску“ војску, осим мрса и сву вуну и сво плетиво.

Ове је сакрила за Гојка, који се, како јој рекоше, налази у некој крајишкој бригади.

— А где је, ко ће им знати, кад су ваздан у покрету.

Намјенила их је њему осјећајући да се хиљаду пута у мислима и ријечима огријешила о сина. Кад би долазили да чине преметачину, да празне кућу, да одгоне стоку, рачунала је да је то ради њега и, ако Радован није био присутан, пред злотворима га гласно клела, одричући се рођеног детета. Често није имала времена да метне камичак под језик. Пред њима се клела да је чула како је погинуо, као што је и заслужио.

А кад би душмани отишли и кућа сваки пут остајала празнија и празнија, сретао би је прекоран Радојкин поглед, који је говорио:

— А шта би да јаве да је погинуог

Или:

— Зар га не би примила и дочекала да ти у ноћи куцне на прозор и позове „Мајко"2» Зар га не би у нужди сакрилаг

Онда би осјетила кајање. Тражила је сакривено уље и палила кандило, молећи се за сина. _

Кућа би замирисала тамјаном, а она би шаптала:

— Света богородице, опрости мени грешној! Војимја оца, и сина, и ду-ха свјатаго амин! Опрости ми, морала сам да га кунем. Не слушај мој погани језик! Остаће ми чељад гладна. Недај да душмани све опусте и понесу! Спаси и помилуј нас! Сачувај мога сина ђе год био да био, ђе се борио да борио! Расвијетли му памет! Укажи му добре путе (увијек је потевјесно вјеровала, да јој је син на кривом путу). |

Сваку молитву завршавала би крајем из оченаша, вјерујући да

ЗУСИ ИИ

ће је бог тако боље услишати. Кад би Радован наишао, ноздрве му заголицао мирис тамјана и кад би видио припаљено кандило, јетко би се наругао:

А бр ои

УРУК

“