Наша књижевност

306 ; и Е , Књижевност

тренутак приказивања Најефемернија уметност је приказ на позоришној сцени, све друге уметности остају, живе после смрти творца, једино позоришна остварења су везана за творце и после њих ништа не остаје. Краљ Лир, Отело, Магбет и Хамлет заједно са глумцима нестају, је живе њима и њима умиру. Позоришно дело живи стално, непрекидно. Можда је до данас преко позорнице у свету прошло неколико стотина или хиљада Хамлета, али смрћу тумача тих Хамлета умрли су и Хамлети које су они претстављали, а од њих никакав траг није остао ссим констатације да су играли Хамлета. У свима другим уметностима одвојени су творци од дела: и књижевност и музика и сликарство и вајарство живе и кад творац нестане, али смрћу глумца умире и његово дело. Репродуктивни музички уметници који су раније имали сличну судбину као и глумци, данас су у много бољој ситуацији, јер усавршавањем бележења звука и његове боје, њихове значајне интерпретације могу да се пренесу на грамофонску плочу или пантљику готово без губитка, а судбина глумаца остала је иста: треба да се ухвати људски глас у свима нијансама и живљење глумца у улози и његови покрети. То још данас не може да се учини. Ми ћемо још дуго гледати Хамлета. Али никада више нећемо видети у тој улози Качалова, а исто тако нећемо видети разне ликове које су креирали Пера Добриновић, Милорад Гавриловић, Илија Станојевић и многи други. Међу нама је још Добрица Милутиновић, али све његове раније улоге које је дао с толико жара и које су живеле, постојале као стварност, дансс су још живе само у сећању савременика. Сценска креација умире и пре смрти његова творца, она живи с њим једно извесно време, па се онда раздвајају творац и његова творевина, и она умире с његовим годинама. А он живи и даље и ствара нове ликове, нове људе исто тако пролазне као и оне раније. Ма колико то биле велике сценске креације, умиру, нестају пре творца или заједно с њим у једном временском размаку људског живота. А шта остаје од тих креација» Једва само то да је тај глумац дао сјајно Хамлета или Ујка Вању, али ништа, готово ништа више. О једном писцу кад неко жели да напише студију, иако има пред собом сва његова дела, ипак узима и прегледа шта је све речено, студира сва мишљења, студира у првом реду дела тога писца, па тек онда узима поједине закључке које су поставили раније критичари, мсваја их, мења или одбацује, јер не одговарају ономе што дело казује. А како се пише о великим глумачким креацијама»г О њима се не пише онако како би требало да се пише. Да ли иједан критичар кроз педесет година може да напише студију о глуми Раше Плаовића, Миливоја Живановића и Љубише Јовановића, прегледајући критике које су говориле о њиховим приказима на сцени. У овоме случају после педесет година не постоји више сценско оствадење, јер је нестало заједно с творцима. Забележено је да је Пера Добриновић био наш велики глумац. По чему је велики глумац, који су елементи те велике глуме, које су његове велике улоге и у чему је сушштина тих великих сценских остварења» Те податке треба да нађемо у позоришној критици, јер творца и његовог дела нема, али тешко ћемо их наћи, или су ти подаци врло оскудни, тако да нећемо знати у чему је била величина глуме Пере Добриновића, а не можемо зато ни реконструисати његову сценску вредност.

То је проблем на који хоћемо да.укажемо позоришној критици: о глумцима се мора писати, али друкчије но досада, бежати од уопштавања, ап-