Наша књижевност

есери међ га чарима тмини тегет

Хроника 407

ском тону, нарочито наглашеном у клавиру, који нити одговара тексту нити је пример за правилно ослањање на народну уметност; ако је Миленко Живковић у песми „Мотив из Црне Горе“ (Дединац) применио скале народног певања он то није искористио тако убедљиво и изражајно да би тиме цела композиција добила дух и карактер народни. С тога се може закључити да на овом концерту није било песама у којима би се уметнички надахнуто користило народно врело наше музике. ј

Извесном броју песама заједничка је црта то што је текст претежно третиран као речитатив драмског карактера наместо распеваног мелодиског тока какав Одговара не само концертној соло_песми него и захтевима данашње уметности (Чолић, Живковић, Милошевић, Ристић, Марић). Нема сумње да за наше ствараоце, од којих је до рата већина била претежно, ако не искључиво инструмечтални композитор, вокална проблематика претставља један још недовољно испитан домен, да из страха од залажења у плитку и баналну ариозност и мелодиозност западају у супротну крајност: У суве и хладне речитативе (Ристић, Марић) нестабилне у тоналитету са клавирском пратњом која није увек тесна хармонска подлога гласу (Чолић), у несразмеру између удела клавира и гласа односно у претовареност клавирског парта на штету вокалног дела (Живковић, Марић). · |

Да питање мелодије-кантилене односно преимућства мелодије над тзв. Сргесћезапс-от, које се на овом концерту истакло као примарно, није проблематика својствена само нашим музичким ствараоцима, јасно произлази и из изјаве Сергеја Прокофјева, дате после одлуке ЦКВКП (6) о новом музичком стваралаштву: „Пронаћи мелодију која ће бити одмах схватљива чак и неупућеном слушаоцу 2 у исто време и оригинална — најтеже је за композитора. Ту вреба на њ мноштво опасности: може запасти У тривијалност или у баналност или у понављање већ пре тога створеног. У том по_ гледу је стварање компликованих мелодија знатно лакше. Догађа се џ то да се композитор дуго бави својом мелодијом и дотерује је, па она постане претерано рафинована или сложена а да он то и не опази,; тиме се удаљује од јасноће идејног језика и једноставности. У ову сам ступицу бесумње и ја упадао у процесу рада.“

На терен речитатива и инструменталног третирања. песме навела је композиторе бесумње и „непевљивост“ извесних текстова (Мајаковски, Дединац) као и мисаона преоптерећеност и недостатак драматске динамике за музичко уобличавање (Његош). Карактеристично јесу том погледу композиторово прилажење истом аутору: док се Љубица Марић (код Његоша) држећи се исправног начина грађења музике из мелодиских флексија самих речи, трудила да нађе средства адекватна тексту, и упркос раније наведеним недостацима (речитативност и претовареност клавирске пратње) успела да створи музичко дело које јасно указује на правилно усмерена хтења композитора да се што више уживи у дух и Карактер Његошеве поезије —- дотле је Јаков Готовац упркос томе што је заступао принцип мелодије више него остали и упркос томе што је његова клавирска пратња сасвим подређена гласу, на истога аутора накалемљивао готове формуле, стил и начин којим компонује своје опере или песме са дијаметрално различитим садржајем.

Но независно од речитативно декламационог или ариозног третирања соло_песме наметнуло се, слушајући овај низ дела, и питање уочавања техе