Наша књижевност
Иван Цанкар 11
ж
Иван Цанкар родио се 1876 године, значи у време првих почетака социјалистичког покрета и класног синдикалног покрета код нас. Године 1883 већ имамо први штрајк рудара за побољшање животних услова. Године 1886, кад је Цанкару било двадесет година, основана је „Југословенска социјално-демократична странка за Словенијо“, претеча Комунистичке партије Словеније. Иван Цанкар био је до своје смрти не само њен једномишљеник, него њен најдубљи идеолошко-политички утемељитељ, неко време њен активан радник. Године 1907, у време првих општих избора за бечки државни сабор, био је активан, ревностан кандидат на социјалдемократској листи за загорски срез, те се касније загрејао за мисао да постане уредник „Радничког листа“ у Трсту. Што се то није остварило, није била његова кривица, већ последица општих грешака у радничком покрету тога времена код нас. О том ће бити више говора касније. Потање говори о своме развоју у напису из године 1913 „Како сам постао социјалист“. Ту, између осталог, каже:
„А ускоро сам такође осетио, што сам још јаче осетио касније, кад сам читао научне књиге о социјализму: да не читам ново, туђе еванђеље, него да сам већ све то сазнање, уз муке и сумње, сам у себи доживео; и да су ми наука и историја само сасвим јасно доказале што ми је био рекао сам живот.“
Сам живот — то је било његово детињство у, за оно време, типично пролетаризованој занатлиској породици у Врхници, то је било гладовање и умирање младих студената у Љубљани, то је био чувени 16 бечки кварт, који није био „само тврђава социјалне демократије, већ у исти мах дом сиротиње и туберкулозе“, као што сам каже. Занимљиво је да је Цанкар такође низ година био верен с радницом из бечког предграђа — Штефицом Лефлер.
Многобројни буржоаски тумачи Ивана Цанкара вртели су се као у зачараном кругу најразноврснијих комплекса, од Едипова до комплекса инфериорности, и на тај начин хтели да утврде и протумаче његов „чудан и необичан“ лик. Али заправо је „необична“ пре свега његова величина. Буржоаски и идеалистички тумачи Ивана Цанкара јамачно нису могли, или пак нису хтели, схватити, да је Иван Цанкар изишао из нове класе, која је све више постајала из класе „по себи“ класа „за себе“ и која се спремала да преотме буржоазији њено воћство у словеначком народу, и да га поведе путем социјализма и истинског народног самоопредељења. Снага и величина Ивана Цанкара у томе су што је он разумео то историско прегруписавање класних снага у словеначком народу, што је био до краја веран пролетаријату и народу и што је те нове снаге знао на уметнички недостижан начин унети у нашу књижевност и у њој их уобличити. Велика издржљивост, морално-политичка снага пролетаријата, отпор према безграничној трулежи буржоазије — па била она „хришћанска“ или „народна“ — све је то на генијалан начин оличено у његовим делима, све је то у основним цртама његове