Наша књижевност

12 5 Књижевност

личности. Кад га је обузимало очајање и сумња, увек је налазио нову снагу и веру у раду и напретку пролетаријата и народа (на пр. 1907 или 1908 г.). Детаљна анализа његова живота, његова обимна преписка, која ће изићи ових дана, даће јаснију и детаљнију слику о свему томе. Јасно је такође да буржоазија свих врста, која га је целог живота немилосрдно и истрајно прогањала, није много полагала на аргументе тумача комплекса инфериорности, него је у њему видела оно што је стварно био и што је данас и нама — велики уметник пролетаријата, који се већ пробудио, и који још није потпуно изграђен и сазрео, а нарочито његово воћство. Неке особине Цанкареве физиономије не мењају, него чак и употпуњују ову општу слику (на пример, изузетно јака љубав према мајци итд.).

Друг Миха Маринко је, на темељу дубоке анализе друга Тита о радничком покрету југословенских народа пред први светски рат, написао о Ивану Цанкару: „Осим Ивана Цанкара, који је најдубље схватио да је решење националног питања ствар револуционарне борбе радничке класе, биле су све социјалистичке струје под јаким утицајем аустромарксизма, масариковштине, либералне буржоазије и грађанског национализма уопште,“

Како је ванредно далековидо и проницаво гледао Цанкар за време своје највеће политичке активности на разне опасности које прете радничком покрету од стране буржоазије и од стране неких његових сопствених вођа, казују ови примери:

Прво. У своме „бечком писму“ пише „Црвеној застави“ у јесен 1907 (дакле убрзо после избора) о покушају стварања „жуте“ радничке организације од стране словеначке либералне буржоазије ни оштро исмева оне новопечене разбијаче радништва, који слепо иду за разбијачким примером буржоазије неких других народа.

Друго. У истом писму такође говори с огорчењем у срцу о демагошким покушајима од стране клерикалаца да се разбије радништво у Словенији, што су већ аустриски клерикалци у Аустрији радили увелико. Цанкар каже: „Него јавила ми се и трећа брига и открила ми да је доктор Крек говорио против — поскупљивања намирница. Својим бирачима2 Не, дуванским радницима! Сад идем по Бечу — о, другови, кад бисте видели моје тужно лице! — и премишљам без престанка: или је говорник био лицемер, или су слушаоци благословени глупаци2 Све ми се чини да је и једно и друго истина: али како у својој питомости не марим да на своју руку ре влавам ни једно питање, молим вас да ми пишете и о томе... најлепшим поздравом — Иван Цанкар.“

Треће. У јесен 1907 г. бавили су се у Бечу водећи функционери класних синдиката у Словенији, па су походили и Цанкара. Цанкар и на то упозорава у писму вођу социјалне демократије Етбина Кристана преко његове жене овако;