Наша књижевност

Иван Цанкар 13

„Етбину сам мислио писати о синдикалном конгресу — али радије то не чиним. Само, молим те, упозори га, да пази на љубљанске »Сезегкасћа егје« и да им не поверује; једини који му није директан непријатељ, то је Чобал; нарочито нек се чува идриског Тонета. Говорили су са мном поверљиво, за то те молим да поверљивом остане и ова моја опомена. Можда ћу му усмено више рећи. СтеКО. сам такав утисак “да лориуи ови више покоље странци и њеном органу, нетојови противници заједно.“ (Последње подвукао И. Б).

Под „идриским Тонетом“ мисли на Антона Кристана, који је уствари постао агент буржоазије и за кратко време — чак министар великосрпске владе после првога светског рата.

Иронични назив „Селувпкасћат аг“, вероватно циља на опортунистичке тенденције, које су нарочито код неких вођа класних синдиката ишле за тим да се синдикати што више измигоље воћству со- | цијалне демократске странке.

На те три опасности упозоравао је Цанкар 1907 године. Раднички покрет није успео да их савлада и то је један од узрока што је године 1918 пропуштена историска прилика стварног ослобођења словеначког народа и радништва. 5

У свом последњем говору пред смрт, јуна 1918 г., Цанкар је поново говорио о улози пролетаријата у словеначком народу. Било је то више од месец дана после његова предавања „Очишћење и подмлађење“, што га је држао у Трсту. Оба предавања, чине извесну целину и откривају његове мисли у данима преврата 1918 г. Пре свега оба предавања прожима дубока вера у победу народа, коју писац поткрепљује низом стварних доказа. Расположење радног народа, пролетаријата, војника у земљи и у свету, особито победа Октобарске револуције, створили су зреле објективне услове за револуционарни преображај у Словенији.

А с друге је стране с болом истакнуто све срамно банкротства субјективног фактора социјалне демократије у Словенији. Цанкар је инстинктивно осећао шта би морала бити и шта би морала радити социјална демократија у данима „кад се по целом свету разлегао поклич за самоодређење народа, за демократизацију народних др“ жава и остварење социјалистичких идеја... кад се руше државе и дижу народи...“ Управо онако како хиљаде пролетера, који су с матерњим млеком наследили мржњу против милитаризма и капи“ тала, осећао је да је странка запала у „мртвило и неиздржљиву усамљеност“. „Видели су јасно да странка мора живети. Увиђали су да фосилност у догмама, повлачење у далеку прошлост значи смрт — смрт за човека, за странку, за народ.“

Цанкар пребацује социјалној демократији фосилност, заосталост, синдикализам — догматизам. То је онај фамозни догматизам социјалне демократије који је тако потпуно разбио велики Стаљин. Цанкар у својој критици социјалне демократије развија такође ванредно проницљиве мисли, да револуције и раднички покрети нису роба за извоз, говори о специфичности радничког покрета у свакој