Наша књижевност

Хроника

да се, бар на извесним питањима, унеколико прати и сам развитак теорије реализма у грађанској књижевности. Тај развитак јасно. све-

· дочи да теоретска мисао иде упо-_

редо са практичним стварањем, да се узајамно условљавају и прожимају, и да и једно и друго мањевише верно одражавају, у својим специфичним формама, сам процес развитка друштвене стварности у којој се јављају. Развитак теорије реализма, онако како се он оцртава у овом малом зборнику, исписује необично занимљиву кривуљу, која има своју узлазну и своју силазну путању. Од Стендала, који још несигурно, али смело формулише задатке уметника и уметности, преко Балзака, који даје већ разрађену концепцију о уметности као згуснутом одразу живота, до Золе и Мопасана, који воказују разговетне тенденције бекства из животне стварности путем раздвајања теорије од праксе, љакле за свега пола столећа временског размака, — теорија реализма доживљава преображај који претставља потпуну негацију њених полазних ставова: од смелих револуционарних тежњи, које одговарају прогресивној улози грађанске класе у њеном успону, до вештачких натуралистичких и субјективистичких конструкција, које су израз немоћи грађанске мисли да проникне друштвену стварност у доба кад њена историска улога постаје реакционарна. Читајући овај зборник критички, наши културни радници моћи ће у њему да нађу богат и драгоцен материјал за ширу и свестранију теоретску И историску аргументацију научног схватања проблема књижевности онако како се они постављају и решавају у филозофији марксизма-лењинизма.“

У обилним коментарима који се налазе на крају књиге има читавих малих есеја, врло савесно и проницљиво писаних, као што је, на пример, онај о Стендалу; али има такође и извесних тенденција ка поједностављењу и вулгаризацији, као што је случај с написом о Мопасану, У коме се не прави никаква разлика између Мопасанових теоретских заблуда и његове, често

сасвим друкчије праксе у приповеткама и романима.

И преводилац (д-р Душан Милачић) и редактор, (Никола Банашевић) извршили су свој посао саве-

сно. Ф. В.

ЈАН ЛАРИ: КАРИК И ВАЉА

Материјал за овај роман совјетски писац Јан Лари је узео из на. уке о инсектима. Стављајући радњу . свог дела у животни оквир ливаде крај језера, он се дотакао местимично и живота биљака. Такви мотиви познати су у књижевности. Али врлина ове књиге у томе је што у њој инсекти и биљке живе својим природним, _непромењеним _ животом, што У њој „ништа није измишљено“, _ нема — антропоморфизирања. Стваралачка досетка пишчева у 1оме је што он није мењао инсекте и биљке, већ је променио своје људске јунаке — двоје радознале и храбре деце и њиховог ученог пријатеља —- професора биологије. Он је претпоставио само једну чаробну могућност: његови јунаци попили су забуном неку чудотворну течност, под чијим су се дејством смањили до размера обичног инсекта и као такви доспели у цветну ливаду крај језера. Под смањеним углом њиховог ока ствари су, природно, добиле огромне размере, па и инсекти изгледају као посматрани под лупом, „огромне крилате звери“. Муха је, на пр. „длакава округла животиња“, лептир је „налик на пругасти дирижабл са дугачким брковима и крилима“, скакавци су „велики као аутобуси“, гусенице пузе као „теретни возови“ итд. Само је све ово много боље виђе-. но него под микроскопом, јер је овде дат жив свет у природним условима своје животне заједнице. На тој фантастичној претпоставци исплетена је жива, авантуристична фабула, са пуно драматичне радње и ситуација у које деца и професор западају у своме додиру са инсек тима. Користећи једино могућу технику — баснословно фабулирање писац проводи своје јунаке кроз низ јединствених авантура: они јашу на вилином коњицу изнад града и у-