Наша књижевност
4 Књижевност
уметности у Србији и Војводини била је и просветитељска. Позориште је схваћено као школа живота, намењено је васпитању и просвећивању народа. У тој концепцији вршена су уједињавања појединих позоришних аматерских дружина у Војводини, а она је била и главни стимулус за њихову покретност по разним местима Србије и Војводине.
Позоришном послу приступало се с највећом озбиљношћу и одговорношћу. Педесетих и шесетих година водила се велика борба против дилетантизма, с једне стране против примитивне игре и примитивне технике на позорници, с друге стране против примитивног односа публике према позоришту. Публика је у првим годинама развитка позоришних дружина поступала као кнез Милош на претставама, поручивала је из сале да јој оркестар свира оно што она жели, а на неким претставама (,Хајдуци“ од Стерије) певала је заједно са претстављачима. Ова фамилијарност публике у односу на позоришне претставе губила се под оштрим курсом који су против ње повели просветни радници и руководиоци позоришних дружина.
Репертоар ових позоришних дилетантских дружина био је претежно националан. У периоду између године 1833, године прве појаве Вујићевог позоришта у Србији, до 1869, године оснивања сталног позоришта у Београду, преовлађивале су у репертоару, у првом плану, патриотске драме Јована Стерије Поповића. Драмски и комедиографски рад Стерије Поповића био је значајан фактор за развитак позоришта у Војводини и Србији. Основна схватања његова о драмском и комедиографском раду, о улози драмске литературе у васпитавању и просвећивању народа била су у пуном складу са руководећим начелима пионира позоришног рада у Србији и Војводини о улози и функцији позоришне уметности. Позоришне дилетантске дружине брижљиво су чувале озбиљност свога националног и културно-просветног задатка. Оне су се 60– риле против лаког, водвиљског, ласцивног репертоара који се из Средње Европе увлачио у њихов живот. Потреба за сталним позориштем образлагала се и ефикасношћу овакве борбе која би на једном одговорном централном месту одбранила основне националне и културно-просветне задатке позоришне уметности у Србији и Војводини од ове врсте репертоара. „Овој зарази“, писао је Јован Ђорђевић када је пледирао за оснивање сталног позоришта, „која нам неприметно подрива наш породични, друштвени и народни живот, најбоље и најуспешније може доскочити само наше Народно позориште, као најбољи паладиум језика и народности, који нас од навале и надмоћи туђе културе чува, који нам храни свету успомену наших царева, краљева и јунака, који нам ведри садашњост изгледом на бољу и срећнију будућност, који нам може омилити све што је лепо и добро, а одвраћати нас од свега што је ружно и шкодљиво; који нам аманет праотаца наших, мили наш матерњи језик од кварења и пропадања чува, народну
|