Наша књижевност

Музички преглед ј : Е 529

Не руга се Копленд у свом „Мексиканском салону“ (салон у шпанскомексиканској идиоматици значи — јавни локал, ноћни ресторан, крчма) ни народу ни народној музици, већ баналности малограђанског живота, површности музичког сентиментализма у њему, вулгарној сензуалности „шлагера“ по залимљеним ноћним локалима у којима бесплодно сагоревају драгоцени товари енергија и здравља народа. Коплендов сарказам не циља на народни музички израз, него на пустошну слику духовног сиромаштва, које мора пробијати и пробија и кроз тај израз свугде где је оно аутентично и уметниковом оку и уху приметно. Музика, као и свака друга уметност, уме да буде и социјална критика, и она то јесте чим осветљава ма и најмањи крајичак оног што је ништавно или безвредно у животу људи, па било то испољавано и кроз народну песму (колико само запрљану и изопачену у том случају!). Не мора уметникова истина и животу верна слика бити израз његове свесне тенден-

ције. Из класичне Енгелсове позитивне оцене уметничке вредности књижевног

дела Балзакова (дела писца који је био назадних погледа) знамо чак како истинитост уметничке слике може стајати и у пуној опречности са идеолошким погледима уметника, Зато нам се и Коплендов „Мексикански салон“ указује не само са стране дејства која су промашила (а промашила су баш зато што у композицији није одлучно подвучен критичко-сатирични аспект), него и са стране на којој је могуће уочити позитивно зрно уметничког значаја ове композиције — њену ипак постојећу друштвено-критичку црту, која сама од себе пробија кроз шаролику монтажну илустрованост одасвуд побраних „салонских“ мотива. : Е

Сасвим је супротног смера Барберов симфониски став „Адађо“, за гудачки корпус (уствари увертира за ауторову оперу „Школа за скандале“ из

"1988 год.). Мако ово дело нема ИНтензитета каквим се одликује Барбеов „Есеј“

за оркестар (изведен у Београду 1947 године, под дириговањем Антоније Брике), иако већ самим својим склопом не достиже садржајне пуноће „Симфоније у једном делу“ (која је 1937 године изведена у Салцбургу, као прво америчко симфониско дело на овој европској фестивалској смотри), „Адађо“ је веома озбиљна, мирна, мисаона композиција. Њен контемплативни карактер избија јасно не само из полифонијског устројства деља, већ и из подвученог равномерног кретања звучне структуре, лишене контраста, градација и ма каквог поентирања. Неубедљивост њеног дејства на слушаоце овог концерта пада добрим делом на већ поменути смањени пластицитет самог предавања односно дириговања,

· КАМЕРНО ВЕЧЕ А. ЈАНИГРА И Д. ГУШИЋ

Антонио Јанигро, уметни« на виолончелу, и пианисткиња Дора Гушић, из Загреба, извели су 3-Х-1950 у дворани Коларчевог народног универзитета укусно пробран, брижљиво обрађен и вишестрано савладан камерни програм аио-типа, каквим се уосталом, по традиционалној пракси камерног музипирања, једино и може унети у музичку лектиру слушалаца прилично обилна “нтература овог рода од преткласичарских мајстора до самог савременог стваралаштва. Два веома савесна и озбиљна репродуктивна уметника, Јанигро и

Дора Гушић, негују са природном лакоћом ову врсту музицирања (иако тек од

8 Књижевност