Наша књижевност

530 ; 5 Књижевност

недавна у овој заједници), па је зато сасвим разумљиво да никаквих репрезентативних, солистичких стремљења није било у њиховом иступању, утолико пре што је сваком солисти погодније поље за приказ личне извођачке карактеристике — не камерни ансамбл већ инструментални концерт са оркестром.

Камерни дио-ансамбл, међутим, нужно наилази код нас на тешкоће условљене друштвеним карактером музике овог рода с једне стране и друштвеним околностима под којим се музицирање ове врсте може спровести с друге. Београд нема специјалне концертне дворане која би, и својим пространством и „атмосфером“ коју сваки концертни волумен већ сам по себи шири, одговарала вечеру испуњеном Апо-сонатама за виолончело и клавир. У конкретном случају програма Јанигро-Гушић соната Жана Бревала, пуна елегантне, моцартовске грације рококоа, Бетовенова А-диг соната, посвећена пријатељу берону фон Глајхенштајну, Шопенова интродукција и полонеза, блистава и салонска у објективном значењу ове речи у односу на дело одређене употреб-

"не намене, па и сама соната Сергеја Рахмањинова, иако временски знатно

ближа нама, ипак, за непосреднији контакт тешка својом хетерогено романтичарском емоционалношћу — ма колико биле прецизно свиране, ма колико поштеног залагања свирачи у њих уносили, нису могли бити доживљај. Јанигро је студиозан уметник и његов рад, жив, у променама, има својих развојних фаза. Сада, чини нам се, нарочито је окренут питању реализације

рафинованог инструменталног тона. Но тако једнострано и формално цизе-

- лирање недовољно је широк однос према Бетовеновој сонати, на пример. Дора

Гушић, исто тако, претежно заузета проблемом равнотеже клавирског парта са гудачем, исцрпла је сву своју пажњу на успостављање дискретног односа мере. Из једне и друге активности произађе, на крају, нека врста отмене неутралности и објективности, а из ње не може, у краткоћи трајања камерне композиције, избити, пред слушаоца живи лик епохе рококоа, садржајна пуноћа класицизма, неуједначена узбурканост осећања романтичара, тако разноврсних од Шопена до позног изданка, Рахмањинова.

ВИОЛИНСКО ВЕЧЕ ЈЕЛКЕ СТАНИЧ-КРЕК

Дејство динамичког распона звука (интензитета) и колоритне разноврсности (тембризације) сужава се у дуету виолине и клавира на скромну меру, у поређењу са уверљивошћу језика оркестралног колектива. Но баш зато, пластичност, рељефност, одређеност фразирања, артикулациони рад извођача (покрет руке из висине, у зглобу шаке, лабав, затегнутим мишићима итд.) добија особити значај за експресивност свирања у оваквом маленом ансамблу.

На свом концерту 13-Х, љубљански уметници, виолинисткиња Јелка Станич-Крек и пианиста Антон Трост нису у довољној мери поступали по овим начелима репродукције у музици, па је зато и њихов камерни концерт, крај све садржајности програма и уз сву техничку солидност њиховог деловања, оставио нешто блеђу слику приказиваних тонских творевина. У виолинској сонати Жана Мари Леклера. (ХУШ век) изостала је због тога она елегантна градација која је тако својствена француском тонском „говору, тако битна за карактер музичког језика у епоси која припада изданцима барока и почецима рококоа у исти мах. :