Наша књижевност

5 + | 5 |

Музички преглед - | 4 531

___ Јелка Станич-Крек подухватила се, осим тога, најљуће виолинистичке пробе: узела је да свира Бахову Шакону из партите д4-мол за саму виолину. Једна даровита, врло способна млада уметница има толико пространог поља рада, да пре многих наталожених искустава не би требало то да чини. У самом Баховом делу има толико прекрасних виолинских пиеса, које не захтевају савршенство извођења да би биле прихватљиве. Још је горе што је виолинисткиња трагала за бизарностима, да 6н дала неку „своју“ Шакону. Бахове инструменталне свите, као што је познато, једва су нешто прошаране динамичким знацима, а Ј. Станич-Крек је базирала своју интерпретацију на динамици. Честа употреба ехо-ефекта (једна доиста произвољна реминисценца на однос ниш-а и сопсегипо-а у старокласичким композицијама типа сопсегћо — сго550, превелике агогичке слободе у темпу, неумерени контрасти у интензитету појединих суседних варијација, уношење патетике тамо где је на месту корална мирноћа (варијација 24 и 25, у средњем, дурском делу) —- све је то раскидало јединствено монументално здање полифоније на мозаичку, монтажну руковет од 32 варијације на басу устаљених хармонских функција. 5

Трећу Брамсову виолинску сонату (д4-тој, оп. 108), дело дубоко и озбиљно, пуно неке проповедничке речитости (особито у последњем ставу), стилизовали су љубљански свирачи на особен начин. Успорена темпа, пианисима у којима је мало тона (а пианисимо свирати не значи лишити тонску реченицу тона), недиференцирана артикулација, бледа динамика, — учинили су Брамса још мутнијим, магловитијим но што сам зна понекад (но не у овој сонати) да буде.

За нас је несумњиво најинтересантнији део програма било дело младог словеначког композитора Уроша Крека. Његова соната за виолину и клавир из 1946 године, дакле раније дело од виолинског концерта са којим се београдска публика прошле године упознала, почиње скоро туробном остинатном Фигуром клавира, над којим виолина излаже своју медитацију. Ритмички маркантна фигура клавира одумире у тамном региону баса. Алегро — став слободне сонатне форме и са шумановском мелодиком, готово је дирљива прича о субјективном“ свету аутора. Скерцо став као да садржи у трио-фрагменту

_ далеких реминисценца балканског фолклора, док У завршном алегру, иако по-

лазећи од мелодичких инвенција сродних језику Сезара Франка, композитор прихвата објективирану, антиромантичну хармонику Паула Хиндемита. Појачана покретљивост функционалног центра у овом ставу, потирање поларитета између консонантног и дисонантог интервалског односа у акордици, раслабљеност хармонске структуре карактеристични су за овај утицај.

БЕТОВЕНОВО ВЕЧЕ

Симфониски оркестар Радио Београда, под управом вредног и даровитог младог диригента Живојина Здравковића извео је 16 и 17 октобра три дела Лудвига ван Бетовена: прву симфонију (С-диг, опус 21), виолински концерт (0-аит, опус 61) и увертиру „Леонора бр. 3". Концертној публици Београда сва су три дела позната, више пута су извођена. Но ако општа формула о Бетовену као ствараоцу чије дело припада читавом свету у некој друштвеној стварности претставља „добар тон“, код нас је Бетовен доиста присна духовна