Наша књижевност, 01. 11. 1950., стр. 59

ДВЕ ПЕСМЕ

(ви о ан ка.

Од голуба нежних, од мириса цвећа Ми се разболимо понекад истински У пролеће, када у торби просјака Сија суза беде

К'о брош невестински.

И лет голубова понекад разболи Девојку уз јелу и дете уз мајку Но тугу сву да би могао да кажеш Направи од трске

Зовине свирајку.

Па кроз њу искажи болење, и нађи Не сећање, него незаборав драг!

А незаборав то је кад те никад тихо Не додирне ласта,

А остави траг.

То само свирајка може да искаже, Разбојниче, чуј ме у вече јесење!

Но зашто с девојком на руци док спаваш, Зашто, док је љубиш, ~

Мислиш на камење,

И на нож прекаљен, и вешала танка,

И о гониоцу и о вуку смелом

Чим свирајка рађа глас свој за планину, За Јована мајку

Закланог под јелом.

То свирајка пева тугу до небеса, Песму о болењу на сурој планини

И црној, где мислиш за овце да снег су Што путнику тихо

Светле у тамнини,

На суровој планини — каменој планини, Којом Турци гоне крстоносиоце,