Наша књижевност, 01. 11. 1950., стр. 60

БИ ове

СВЕ ЈЕ њ 1 вене

по Уа

до“

ЗИМЕ ЖО Ме

452

Књижевност

Где месец оставља језеро од светла, А девојка луда Чека просиоце. с

Па лет горских птица може да разболи, И мир и дивљина целога да лечи,

Ал највише, ипак, зовина свирајка, Пусто, што опева

Јована без речи.

Отмица

Па поноћ кад чергом.: коња ми огрне

Нек месец не буде сличан вучјој глави Молим — јер коња ми са белегом на челу К'о с цветом ђурђевка,

Може да престрави. <

Него нека буде к'о зобница жута Са пуно звезда жита расејаног, А небо равно нек је огледало

Да у ноћ огледа

Мене насмејаног.

Јер коњ мој драгу носи издалека, | Украдена је из мајчиног дома Нек пуца брука по селу што оте Богату девојку

Убог и сирома;

Јуре л ме-свати супарника, за мном Вратнице ноћ испред њих затвара! Зато ми немој коња да уплашиш, Од бега дугог

Мало се одмара;

Па онда снажно дубравама сутра Одјуриће он брже него танке ласте, А пред супарником мојим сваки камен У планину ће

Дотле да израсте.

Па месец нек буде к'о зобница жута Са пуно звезда жита расејаног, А небо равно нек је огледало Да у ноћ огледа = Мене насмејаног.

ђ Б. Л. ЛАЗАРЕВИЋ