Наша књижевност

Ј. С. Поповић и његова „Покондирена тиква“ 471 3

се бавити књижевношћу. Велики и одан пријатељ Вуков, Димитрије Тирол је, наравно, у књижевности био ватрени присталица „Вукове партије“. И сад, може се само замишљати како је он дочекао свога младога земљака, књижевника у пупољку, накљуканор црквено-словенским текстовима, одушевљеног стиховима Алексија Везилића и Лукијана Мушицког, и занесеног романима Милована Видаковића. Тек проклијала распојасана романтика, потхрањена бујном младалачком фантазијом, и нежним и тотово светим осећањима која је мати код Поповића разбудила према црквено-словенском језику као нашој старини и класици, изненада се, у пријатељском односу младићеву према Тиролу, нашла изложена опасној ветрометини колико трезвених толико и револуционарних Вукових идеја. Пред њима, као пред бурним пролећним развигором, све оне романтичне магле и облаци, сладуњаве сенке и месечине, фантастичне сабласти зашећерених и водњикавих романа Видаковићевих већ се нису могле одржати. Млади зраци нове животворне светлости њима више нису били наклоњени. Немилосрдни и велики њихов рушилац, уосталом, Вук је био започео своју плодотворну делатност: он је упућивао на пренебрегнуту стварност и одлучно указивао на прост народ и његов живот као на тлавну ризницу свих уметничких потхвата и надахнућа.

Душевни потрес који је млади Поповић морао доживети у Темишвару данге би било врло тешко приказати у појединостима. Али да је до њега дошло, да је он био врло озбиљан, и да је завршен скретањем ка новом правцу, не показује само даљи живот, но и читав књижевни рад Поповићев. Тај преокрет није могао бити нагао, разуме се. Ниједан човек не може раскинути све везе са својом прошлошћу одједанпут. Џа што нису могли други, није могао ни Јован Стерија Поповић. Поред свег ,особитог пријатељства“ - према Тиролу, поред свих трезвених снага свога ума које су га вукле ка струјању матице народног духа, поред свег искреног приближавања Вуку, улажења у круг њетових идеја; поред свих двадесет и осам строфа нештампане оде коју му је спевао и послао, а Вук благонаклоно дозволио да се објави, Јован Стерија Поповић није могао одолети своме младом срцу, па не штампати, по преласку на студије у Пешту, свога Светислава и Милеву и свој роман Бој на Косову. Та два дела су била изразити плодови онога духа и оних струја којима се хранило његово детињство и прва младост, Као таква, она се можда могла схватити неком врстом плаћања дуга дојучерашњој магловитој, али свежој и, поштено речено, још драгој прошлости са којом је млади човек, напредујући у знању и разуму, сам увиђао да треба да раскрсти.

Стварно говорећи, општа атмосфера у Пешти, за разлику од оне у којој се Јован Ст. Поповић кретао у Темишвару, није била нарочито наклоњена Вуку ни његовим идејама. Круг људи око тек основаге Матице и тек покренутога Летописа није још пока-

ужи Јања