Наша књижевност

%:

МА

ми

Је

ЊЕ Е Е ја

МАНЕ

478 Књижевност

зивао знаке отвореног непријатељства, али ни правог разумевања и пријатељства. Учећи философију у Пешти и права у Кежмарку, млади Поповић стицао је нова знања, учио језике, проширивао круг свога интересовања и лектире, допуњавао своју књижевну и општу културу. Први пут он је у Пешти видео позориште, посећивао његове претставе. Лагано, пред њим се отварали нови видици, указивале нове могућности.

По завршеном школовању Јован Стерија Поповић се враћа у Вршац. Тек овде, у додиру са родном грудом, у свакодневном животу и општењу са народом, прво у наставничкој а потом у адвокатској служби, притајена но већ довољно набујала подземна жица морала је избити на светлост дана: дубоки реалистички посматрачки дар, бистар поглед трезвене главе и вуковски одређен критички став Јована Ст. Поповића уродили су првом комедијом. Лажаипаралажа је штампана 1830 године. Нова српека књижевност добила је тако првог свога комедиографа пре но су Срби стигли да подигну ма и најскромнију позорницу. Првом својом комедијом овај комедиограф је недвосмислено стао уз Вука: добар део главне оштрице смеха био је уперен према дратом црквено-словенском језику, ономе језику којем га мати нежно учила, и који је биои његов не само у стварима које је дотле штампао, но — авај! — чаки у комедији у којој је тај језик извргнут руглу и потемеху. Доиста, било је то не само задивљујуће храбро, нои задивљујуће крваво. Али се многе велике ствари без те цене, како изгледа, не могу ни остварити. Врхунац противречности можда је тада најочитије дошао до израза у књижевном стварању Јована Стерије Поповића. Но та противречност никад више за њега није скинута с дневног реда. У његову животу, као и у његову књижевном раду, она се углавном приказала и оставила највише трага као сукоб ума и осећања. Ко то не запази, пропустио је можда да нађе главни кључ за разумевање његовог књижевног стварања. Књижевно дело Стеријино доиста показује врло нежног и осећајног човека који је, у исти мах, јако трезвен и уман. Како је он своју осећајност, а нарочито кад јој не одоли, сматрао као изразиту слабост, то је велики и најбољи део свог књижевног стварања, своје комедије и своју поезију, као и читав свој радни живот, постављао као брану и препреку тој осећајности. Саме његове комедије, -заједно са његовом поезијом, довољне су да послуже као сведочанство за улогу коју је он додељивао интелигенцији као вишем објективном мерилу не само стварних, но и стваралачких људ“ "ских вредности. Из таквог схватања потекао је сав његов трезвен и продоран реализам у једно доба преплављено романтичарским бујањима, сав његов редак посматрачки дар и критички однос према запаженим појавама свакодневног живота. Из тога је произишла сва његова сатира, све што је било осмех и потемех, настао не само поводом других, но најпре поводом себе сама.