Наша књижевност

Ј. С. Поповић и његова „Покондирена тиква“ 479

Позван за професора права на крагујевачком Лицеју, и долазећи из Вршца у Србију, Јован Стерија Поповић ушао је у најактивнији период свога живота. Њега је Србија и раније неодољиво привлачила. Она је, како му се чинило, била колевка народних снага. Из ње су дошли, из ње водили порекло родитељи његове мајке, оне једине и драге жене која је према њему била сва од нежности и љубави, и за коју су остала везана сва његова лепа, топла и светла сећања. Отуда је био и Вук, вучје ћуди а неодољиве, привлачне снаге пред којом је умном човеку тешко било не подлећи. Зато, полазећи у Србију, Јован Ст. Поповић је можда на првом месту пошао на сусрет једном гласу свог најприснијег бића и најдражег осећања. А кад се У њој већ нашао, он је развио тако велику и тако многоструку делатност, да се она и данас чини узбудљива за човека тако нежна телесна састава и слаба здравља, какав је он стварно био. У Србији из пете деценије 19 века — то се без и најмање претеривања може рећи — нема ниједног просветног ни културног темеља да га Јован Стерија Поповић није поставио. Јована Поповића наћи ћете да стоји као покретач или творац иза прве позоришне пружине, прве позорнице, прве претставе, првог закона о просвећивању и школама, првих школских уџбеника, првог народног музеја, прве библиотеке, првог научног часописа, прве научне установе, из које ће касније да израсте данашња Српска академија. Па и то је тек само део његове делатности; па и то није све. Тек створеноме позоришту треба свакако на првом месту обезбедити домаћих ствари које ће посетиоце привући и заинтересовати: Стерија ће то учинити. Младе позоришне дилетанте и глумце, без икаквих претходних појмова и узора пред очима, треба упутити у глумачку вештину: Стерија ће бити тај учитељ. Даљи правилан напредак позоришне уметности захтевао је неизбежно позоришну критику: Стерија ће јој поставити основе; он ће скромно узети на себе дужност и првог позоришног критичара. Часописима и новинама који су тада излазили требало је рукописа и рукописа за штампу: коликогод може, Стерија ће их снабдевати. Слабачки човек са једном сувом, а само другом за рад способном руком, кад ради, чиниће се као да их има стотину! Но сав тај стваралачки полет, сав тај задивљујући рад, као једним замахом нагло је пресечен марта 1848 године. Променила се влада у Србији. Уставобранитељи су дошли на власт. Једна од парола са којом су наступили и заљуљали масе, непросвећене, веобавештене, заостале, била је: „Швабе напоље!“ Под именом Шваба, наравно, подразумевали се Срби из Аустрије. Дубоко разочаран неразумевањем, ојађен незахвалношћу, Стерија је дао оставку. Она је уважена. Он се тада повукао у Вршац, где је провео последње године живота, написао још: комедију Родољупце, објавио збирку песама Даворје, и почео да штампа своја скупљена позоришна дела. Побољевајући све више и више, умро је 26 фебруара 1856, када је напунио педесету годину.