Наша књижевност
480 5 Књижевност
Читав живот Јована Ст. Поповића, и као човека и као писца, протекао је у примерном раду, светлим стремљењима и завидним остварењима. Први комедиограф којега су Срби добили пре но позорницу и стално позориште, по својој комедиографској вредности остао је као најбољи за читав један век после себе. У историји нове српске књижевности њему припада једно од најугледнијих места међу писцима 19 века. У историји српске културе тако исто. -
П
После ове најкраће и оскудно извучене опште слике о писцу, ново приказивање његове Покондирене тикве даје нам довољно разлога да проговоримо нешто о њеном првом извођењу и о једном нерешеном питању њеног предговора. То ће нам бити главно. Узгредно ћемо рећи коју реч о њеним изворима, карактерима, радњи, стилу.
Покондирена тиква штампана је први пут 1838 г. у штампарији П. Ј анковића, у Новом Саду. Четири године касни“ је, 1 марта 1842, приказана је у Београду. Приказу је могао присуствовати, па је вероватно и присуствовао, сам Стерија. Београд тога времена још није имао ни сталне позорнице ни сталне позоришне дружине. Но сеобом престонице из Крагујевца, 1841, прешла је отуда и дилетантска дружина, састављена углавном од младих званичника и чиновника, под управом Атанасија Николића. У Крагујевцу је та дружина дала само неколико претстава. Прелазећи у Београд, наставила је свој рад, дошла до згра- · де за позорницу — једне магазе царинарнице на Сави —- и већ 4 децембра дала свечано као прву претставу Стеријину трагедију Смрт Стефана Дечанског.
Покушај је имао успеха и ред је настављен. Претставе су даване два пута седмично: четвртком и недељом. У њихову спремању, и у читавом том пионирском раду око постављања првих основа позоришнога живота у Београду, поред Атанасија Николића, узео је најживљег учешћа сам Стерија. Познат већ као писац који је дотле објавио неколико позоришних комада, а у рус копису их имао још необјављених, или, уколико их није имао, био готов да их напише, Поповић је новој позоришној дружини доносио не само читав један мали репертоар, но је био од оних људи који је јако невеште дилетанте могао и хтео да упути У глумачку вештину, да им објасни циљеве позоришне уметности, од њених најпростијих и основних захтева па до највиших и најплеменитијих задатака.
Покондиренутикву, међутим, нису приказали ови ди“ летанти, већ нова позоришна дружина која је дошла да их замени. То је ишло овако. Нов ине српске од20 децембра 1841 године донеле су оглас којим се, „по налогу вишем“, жели „сталне