Наша књижевност

. # Г

о“

Ј. С. Поповић и његова „Покондирена тиква“ _ 451

актере при театру имати“, и зато се позива „сваки који је у овоме художеству вешт“. Плата глумцима обећава се, према способностима, од дванаест до двадесет и пет талира месечно. А затим се траже још и „две женске, које би довољно совершенства како у представљању тако и у певању имале“. Њима се такође обећава „отлична плата по њиовим отличним способностима определити“. На овај оглас јавили се глумци који су дотле давали претставе на народном језику у Загребу, Карловцу и Сиску. Њима је, 4 јануара 1842 године, послан путни трошак, и читава та глумачка дружина стигла је у Београд 20 фебруара. Њеви чланови били су: Јован Капдеморд, Јулијана Штајн, Тома Исаковић, Љубомир Јовановић, Никола Балдај, Сава Марковић, Јосим Ткалац, и тако даље. Прву своју претставу, по доласку

у Београд, они су дали 26 фебруара. Другу, 1 марта. Ова друга била је Покондирена тиква.

О томе како је претстава прошла, и ко је од глумаца, и коју улогу играо, није остало поузданих података. Она три-четири редау Додатку Новина српских, од 7 марта 1842, потврђују само чињеницу да је Покондирена тиква, „весе~“ ло позориште у три дејствија“, приказивана 1 марта, па лаконски додају: „у овом су нарочито Фема, Митар и Јован осим остали своје роле добро играли: но штета је у томе што је Г. Сочинитељ дело ово раније писао, и што оно овде духу народа нашег није сасвим соотвествено“. А то, судећи по овој последњој реченици, свакако треба да значи да ондашња београдска публика дело није примила с нарочитим разумевањем.

По Предсловију, датованом у Вршцу 1830, и по каснијем Додатк у, који је још ближе обележен и везан за септембар 1837, дело је писано 1830, „таки после Лаже и паралаже“, како каже сам Стерија. Пошто није било позоришта ни позоришне дружине да би се могло приказати, оно је остало осам годи- · на необјављено, у рукопису. Писац и то објашњава: „из тога нај-

„више узрока вије се на свет издати, могло, што је узжичић

такову ролу играо, која би гдеком зазорна бити могла“. Из онога што даље следи види се да је он читаву ту Ружичићеву улогу прерадио: „предузео је... Ружичићу невинију „ролу дати“. Каква је била та ранија његова улога; И због чега је требало да буде прерађена2 То јест, због чега је требало да буде измењена7 Заштто је ваљало да буде „невинија“% — Из онога што се самом Стерији чинило да му је прва замисао несумњиво боља но прерада — „не би позориште. ово без дејства остало“, каже он, да је било могућно „првобитну... ролу задржати“ — и из примедбе и признања да је он писац и сцене штампане у Родољупцу Чокрљановом, нека веза и неко објашњење могли би се васпоставити. Што се саме те везе тиче, она је очигледна. Што се објашњења тиче, оно није нелогично, па, као што ће се видети, чак је вероватно и најприближније правој истини.

5 Књижевност :