Наша књижевност

Књижевност _ • 4 К 2 ,

Сцена о којој је реч штампана је у Српском Родољупцу 1833 године. Писана је, како се каже, „за оне, који су за славенским језиком занесени“. Приказује оца како „седи удубљен у једну књигу, мати код прозора шије, а дете се по соби игра“. И онда ствар се даље овако развија: -

Отац (као из сна). Источниче мудрости, сладости хранило, о кољ блажен час, јегда тја познах, јегда целбоноснија тва струји вкусих! Се мудрост, се благост, слишите, земнородни, паче же ви Славјаносербли, кољ краток, Кољ силен, кољ точновиражетелен јест сеј језик. Обаче во первих да услишит сија первородни син мој, да почувствујел, гдје слава и чест, гдје сок мудрости находитсја. Чедомиље, возљубленоје чадо моје, приди отцу твојему (видећи да се дете не миче, викне:) Чедомиље!

Чедомиљ. Чујем, татице! 5

Отац. Приди сјемо, возљубленоје чадо моје.

(Чедомиљ се опет игра). =

Отац (продере се). Овамо се вуци!

Чедомиљ. Ево ме, татице! (Дође). се

Отац. Вјеси ли, возљубленоје чадо моје, јелика ти сут к стјазанију

славјанскаго јазика> (Дете ћути). ~ + 5 Отац. Говори! Дете. Шта, татице> Отац. Зар си био глув, ниси чуо шта сам те питао,

Чедомиљ. Ја не знам -маџарски. 5 Отац. Магарац, није то маџарски, него славенски. То је језик, а не

као тај ваш говедарски.

И тако даље. :

Ако помислимо на време кад је Сцена објављена, ако се. сетимо да је то управо доба тешке Вукове борбе против славеносерпског за народни језик, који су Вукови противници с потцењивањем називали говедарским, онда би, чини се, донекле могли бити изненађени ставом који Стерија ту узима према славеносерпском и његовим „ревниоцима“ и браниоцима. Тај став „је јасан не само од почетка који је наведен, већ и кроз целу Сценљу, све до њенога краја, кад Мати устаје у одбрану детета и каже Оцу: 6 ЗА

.

Та мани то дете, шта сниваш!

Отац. Ти, паорко, још не знаш шта је језик.

Мати. Видим и твој ми је леп, рекао би човек да ти пањеви кроз уста иду, кад. говориш“.

%

Ако је првобитна улога Ружичићева била слична улози Оца у Сцени, онда промена која би једног идејног занесењака претворила у авантуристу и мангупа није никако мала. Док би у првом случају сви комични елементи налазили најјачи извор у самој идеји којом је он занесен, те би према томе и сав смех који би се отуд јавио, у крајњој анализи, пуном тежином погађао саму идеју, дотле се у другом случају тежиште комике преноси на личност. Ако би Ружичићева улога била само улога занесењака за славеносерпским језиком, слично типу Оца у Сцени, онда

%