Наша књижевност

>= =

Ј. С. Поповић и његова „Покондирена тиква“ 5 483

би она доиста „гдеком зазорна бити могла“, нарочито у то доба, кад карловачки митрополит, црква и независна српска држава нису хтели да знају за народни језик. Дати Ружичићу улогу мангупа и авантуристе несумњиво је „невиније“. Много је теже и, разуме се, опасније ударити на једну идеју, врло јаку, чврсто укорењену, брањену ауторитетом државне власти и цркве, као што је она о славеносрпском језику, но ударити на личност која ту идеју само искоришћује и, заклањајући се за њу, просто је злоупотребљава као јако згодно оруђе да постигне своје нарочите личне циљеве. За оно прво треба бити Вук Карамић. За ово друго Јован Ст. Поповић. •

Па ипак, овај борачки став који је, у епској борбе за народБи језик, Стерија с више одлучности и одрешитости заузео у Сцени, а мање одређено и уверљиво у Покондиреној тикви, није за њега био потпуно нов. На тај став дошао је он већ раније. Тај став је код њега наглашен са првом комедијом коју је написао. У Лажи и па ралажи, заиста, налалазе се прве његове основе. У Сцени, сасвим разговетно и доследно, ма да кратко и овзлашно, пружене су даље његове последице. С обзиром на Предсловије и Додатак, Покондирена тиква требало је увелико да развије оно што је Сцена дала у малом. Али сетако није догодило. Као плод накнадних размишљања, и пошто је прошло неколико година како је комедија лежала у рукопису, десило се оно што знамо: она је застала на средини пута између Лаже и-паралаже и мале Сцене у Чокрљановом Српском родољупцу. Тај као нехотичан или, још боље и правилније, свестан застанак на пола пута за Стерију је и: важан и занимљив. Његова привидна недоследност тек касније ће да постане јаснија и — доследнија. У време писања Покондирене тикве, од некадашњег одутевљеног ученика и подражаваопа Милована Видаковића, Стерија се већ толико био развио да је далеко Ннадрастао свог учи"теља и, скоро сасвим природно, морао се окренути против њега, управо против његовог језика и начина писања. Што је занимљивије и лепше, он се ту, врло трезвено и критички сасвим исправно, окренуо и против самог себе, против своје дојучерашње зелене младости, против свога Милана Топлице и Зораиде. Као докуменат тога превирања и сазревања, он је убрзо дао први део свога Ромзна без романа, стао на властите ноге, постао писац који ће да остави дубок траг своме времену, своме веку и књижевности у којој је деловао.

После свега што је речено, можда није тешко увидети где су прави извори „Покондиреној тикви“. Сва главна основа њене грађе из нашег је живота и стварности. Истина, наши књижевни историчари већ су нам скренули пажњу да је први идејни нотстрек за своју комедију Стерија могао добити, па је свакако и добио, читајући Молијера. У „Пучанину као властелину“, ре-

ђж

паран