Наша књижевност

мира ОВАН

#1 о 4

Зањ

484 5 Књижевност

~

чено је, Молијер је приказао као главну личност човека који је Феми најближи духовни сродник. Али није само тај комад у репертоару овог француског писца који показује сличности са Стеријом. „Војвоткиња од Ескарбањаса“ има такође подударности са Фемом, нарочито кад, као паланчанка која је путовала до Париза, заводи господски ред у својој кући и чита лекције послузи што ова не уме да се снађе и саобрази томе реду. Но сва та угледања више су формална. Поред свих тих сличности Стеријина комедија остаје изворна, а њен творац оригиналан писац. Сами по себи, ни предмети ни идеје нису никоме дати у вечито власништво. Они нису, и не могу бити, ничија својина, а типови простака који изигравају господство и отменост припадају свима временима и свима срединама. Уосталом, није ли и сувише познато да је многе. идеје и предмете за своје комаде Молијер нашао и узео од писаца пре себе; Шекспир такође. Па то ипан није умањило ни њихове заслуге ни њихову славу.

Што се тиче карактера у комедији, најосновнија запажања показују да је Феми, као главној личности, поклоњено највишег пажње. Основе њене карактеристике, међутим, јако су једноставне: простота, глупост, сујета. Из њих све произлази као логична последица. Њена жеља за господством и отменошћу отуда је. Отуда је и њена готовост да се одрекне свега што се чини као да тој жељи стаје на пут: кћериног вереника, свога брата, своје проштлости, свога мужа, чак и своје кћери. Све што ту жељу потхрањује и одржава она наивно прима, и свему нерасудно верује. Отуда њено држање према Сари и Ружичићу. Иако се осећа да су све њене главне особине, свакако из чисто позоришних разлога, нешто јаче наглашене и подвучене, ипак је њена наивност покаткад претерана. — Сара и Ружичић долазе одмах иза Феме. Обоје авантуристи, они се обоје служе преваром као најпоузданијим путем који води успеху. Само док Сара на томе путу највише употребљује прастаро класично средство: ласкање слабостима и сујети свога ближњег, дотле Ружичић постиже успехе својим ставом надмене напућености и учености. — Евица и Василије, као двоје љубавника, ван своје љубави, наивне, патријархалне, искрене, верне, која као таква води право у брак, немају других, јаче наглашених карактеристика. Ни они сами ка типови, а ни њихова љубав, нису ни у чему другом нарочито истакнути ни развијени. — Као тип простог и трезвеног занатлије са почетка 19 века, ни Фемин брат Митар такође није нарочито развијен, али, уколико је ту да употпуни комедију, приказан је врло стварно, живо, сликовито. — Најзад, Јован и Анча су општи типови комедије чији је задатак да покрећу радњу и да заплићу интригу. Наравно, они су то само по основном схватању. Но, полазећи даље од те опште основе, писац је и њих саобразио времену и средини које је желео да прикаже. Нарочито је то случај са Јованом, чија је улога знатно развијенија и потпунија но Анчина, која је остала само наговештена.