Наша књижевност

ги пенцеумлуминаде ва морам

емуттетоениђија ћи оста ти

„сан одемава свеце ок

4 Е ; ј 3 | | | | Е

5 К Љ : - 5 ~ = 5 + _Јј. С. Поповић и његова „Покондирена тиква“ 485

Позоришни писац којем недостаје позориште и позорница, — којем, значи, недостаје могућност да своје ствари види извођене — и поред свих несумњивих и драгоцених особина којима располаже, свакако се налази у сасвим природној и разумљивој опасности да не запази своје недостатке. Отуда, врло веро-

ватно, и овде, као и у осталим Стеријиним комедијама, радња је.

толико упрошћена да је једва приметна. Одвећ праволинијска, сна се не развија, не расте, не проширује се, већ тапка у месту. Оно што се сазна у првом чину, оно што он постави, остаје до краја. Нема већих догађања ни преокрета. Нема нарочитог заплета. Ни Феми, ни осталим личностима не дешава се ништа

особито. Отуда главни интерес и није у самој радњи, но пре у

начину на који је читава комедија постављена, у реализму са којим су и главне и споредне личности приказане, у животвор-

ном даху и комедиографском полету којим су поједине сцене

надахнуте. и изведене.

Ако је реч о стилу, ваља приметити да је у приказе готово свих лица „Покондирене тикве“ Стерија унео пуно локалне 60оје. Она се осећа у језику којим та лица говоре. Она је и у начиву на који говоре. Комедиограф по рођењу, Стерија нагонски и врло добро осећа да различите особе морају различито осећа-

· ти, различито мислити, па зато и различито говорити. У ономе што кажу, и у начину на који то кажу, оне и нехотице морају показати све главне и споредне ознаке својих карактера. То основво правило сваке добре и велике комедије Ј. С. Поповић је разумевао боље но иједан наш комедиограф и драмски писац после њега. Праве његове заслуге и праву његову величину

као позоришног писца пре но се имало позориште треба и у томе гледати. : |

За „Покондирену тикву“ већ је речено да је, у погледу на језик; „права вавилонска кула“. Одиста, у тој њеној главној особини налази се нешто њених врлина, али и понека мана. Захваљујући. само њој, могла је постати, на пример, она комедиографски савршена и сјајна сцена којом се' завршава други чин и у којој се упознају и објашњавају шегрт Јован и „вилозоф“ Ружичић. Али, захваљујући такође тој особини, за данашњег просечног гледаоца комад показује тешкоће које се не дају лако премостити. Језик којим говори Ружичић њему је неразумљив. Отмена и учена класа говорила је, истина, њиме код Срба. преко Саве и Дунава, али не и код Срба у Србији и осталим српским крајевима. Искварене француске и немачке речи којима се слу"же Сара и Фема повећавају ову тешкоћу. А када још и шегрт Јован почне словачки, онда је „смјатеније јазиков“ збиља потпуно. Највећи број комичних ефеката, пошто,је потекао из овог 1 Е

Ра

МЕ:

МАО Ан а

пао ОИ а 17

ЊЕ

пат а па ови А

и очни да ге