Наша књижевност

486 Е па При Књижевнест

извора, просечном гледаоцу остаје неразумљив). И зато једина замерка првог позоришног критичара Покондирене тикве, из Додатка Новина српских од 1842 године, само се тако може, а и мора, разумети. Иако нејасно постављена, она постаје оправдана чим се има на уму да у години 1842, када је комад у Београду први пут приказан, у публици доиста није могло бити много гледалаца који су га до краја, и потпуно, могли разумети, како би у њему уживали онолико колико су иони;а и сам комад и његов писац то заслуживали.

Живко МИЛИЋЕВИЋ

1) Митолошке реминисценције и алузије на дела писаца класичне старине повећавају те тешкоће не само за просечног, већ каткад и за гледаоца и читаоца. ширих културних видика. Најбољи, и драстичан, пример за то је како су у свима издањима досад протумачене Ружичићеве речи упућене Евици: „бићете преобраштени у блато као Лицијанци.“ У свима речницима и коментарима тих издања Стеријини Лицијанци су — лицејци, то јест ученици, гимназисте. А то је управо којешта, пошто би по таквом објашњењу произлазило да ни Ружичић ни Стерија не знају шта говоре. Који би то лицејци били претворени у блато2 И кад» ИМ зашто... Али ако коментатори и писци речника нису читали Овидија ни његове Метаморфозе, Стерија м, по њему, Ружичић јесу. И зато су врло добро знали за тамо испричану историју сељака из Ликије (дакле, Ликијанаца или Лицијанаца) који су прогоњеној и жедној Латони с децом замутили и ускратили воду, а она их, за казну, пре- , творила у блато и жабе. |

• ; =