Наша књижевност

РЕ

арт

љ

АЕ

ђА РК

ћ

496 - - === Књижевност

века са реалним, трезвеним погледима на живот, и у исто време

још ако не и блискијег друга Ивиног од Раде и мене. Кажем му ради чега сам дошао, и да хоћу прво да се јавим Иви, те да мем он у намераваном послу помогне. Образложим му да хоћу тако због тога, што сам у врховима самосталским сматран за „фузионаша“ — старог радикала, те сам рачунао да ми Ива не само неће узети то „у отежицу“, него да ће и код осталих · колега проговорити коју добру реч о мени. Тај мој друг, сложи се с тим, и да ме помогне, пође са мном у министарство.

Очекивао сам да ће се „Господин Министар“ зарадовати, кад ме угледа, поздравити се са мном најсрдачније као с другом као и раније док још није био „Господин Министар“. Онда питати ме, како се сналазим у полицијској служби; и чудити се што лутам по унутрашњести. А ја ћу му казати све, и ствар бити очас готова. Чак и да ће ми се пожалити на Раду, што га је изазвао да је морао онако да уради с њим. Управо да ћу ја први скренути разговор на ту страну, и прекорити га што је тако урадио. Та забога, зар он не зна нас, другове своје, а нарочито Раду! И он онда стати да ми се правда.

Међутим, друг Ива пресрете ме тако да у њему сагледах неког туђег човека, неког господина који ме не познаје. Још док му не приђох ближе и не поздравих се с њим, он уозбиљен, строгим гласом, и као да ме не познаје: „По чијем одобрењу долазите! ко вам је дао отсуствог...“ А онда наједном стаде да _ми говори о дужностима среског начелника. Ја га послушах

"мало, па кад ми се учини да он мисли врло рђаво о мени као среском начелнику кад помишља да ја ни те тако просте ствари не знам, рекох смешећи се: „— Знам ја то, забога!

— Не прекидајте ме! осече се читаво он, па настави. — Кад неко потегне начелнику среском по најгорем времену, пешачи. по пет сати у поцепаним опанцима и по највећем блату, ту мора да је нека велика неправда... 5

— Не увек! Има по селима неких ђилкоша, дрвених адвоката... с ЕЕ

— Увек! Разумите! И понова вас молим, не прекидајте ме!... Човек пешачи по пет сати док дође до начелника среског, и ту често мора да џоња још по три-четири сата пред вратима господина начелника, док се господин начелник смилује да га прими.

—- Ако се то на мене односи, молим вас да верујете да није теко. Кад сам.у канцеларији свако по сата питам служитеља да ли ко чека. Само кад сам у превеликом послу може да се деси...

—- Не сме-да се деси!.. Ја хоћу да мој начелник срески овако, па онако... ~ Е

Прича ваздан, а ја стрпљиво слушам. А онда: — Сад можете ићи! :

— Разумем! Збогом!“