Наша књижевност

узе:

Те

)

ва 37

у

Књижевност

сл – 5

1

сца који развраћа укус малог света и изазива код радних људи најниже инстикте, поучавајући их тако тобож „слуге постају лордови“ и аристократи. Насупрот овој анималној литератури он ставља реалистичка дела М. Мојхер-Сфорима, Лињецког и др., који су позивали читаоце у борбу против учмалости, ирационалности, ружног и ниског живота.

Не сналазећи се дуго у литератури, Шалом-Алејхем до 1890 године објављује од белетристичких дела само романе Стемпењу, и Јоселе Славуј. Он их сам и издаје у својој „Јеврејској народној библиотеци“.

После добровољног изгнанства и бављења у Черновицу, Бечу и Паризу, Шалом-Алејхем се враћа у Русију 1891 године и живи у Одеси. На њега овде много утиче Мојхер-Сфорим, са којим се из дана у дан виђа. Они су, уосталом, стари познаници, од 18883 године, и Шалом-Алејхем био је и остаће са њим у пријатељској преписци до краја свог бављења у Русији. У Одеси је објавио и трећу збирку своје Библиотеке, која је карактеристична по томе што се у њој појављује прва његова приповетка из доцније чувеног циклуса Менахем-Мендел.

_ Преласком у Кијев 1893 године, Шалом-Алејхем све више ради на књижевности. Живећи међу трговцима и берзијанцима, он пажљиво прати њихов живот, прикупља материјал о њима, и наредне године објављује комедију Јинекоз, у којој шиба нарави трговачог света. Магнати и банкари, наравно, успевају да цензура забрани књигу и комад, и Шалом-Алејхем исте године пише прву приповетку из свога чувеног другог циклуса Тевје-млекар. Од 1899 године он ради у часопису Дер Јуд и отада посвећује се искључиво књижевности, да живи од пера, да се потуца од редакције до редакције, да га експлоатишу издавачи и уредници разних листова. Његов мучни живот из овог периода најбоље илуструје писмо упућено М. Спектору 1908 године, у коме вели да иако се осећа „препорођен“ и „чвршћи од челика“, ипак се боји да се у прах не претвори све због трчања за проклетим новцем, па просто куне: „Дабогда изгореле паре! Дабогда на ломачи изгорели Јевреји, кад јеврејски писац не може да живи од свога пера и мора се потуцати од немила до недрага

"да нађе рубљу! Они који ме познају и срећу сваког дана, питају

ме кад пишем! Заиста, ни сам не знам. Па пишем некако, кад се крећем, кад јурим, кад седим у туђем кабинету, у трамвају... и баш тада се појављују дивни ликови и нижу најлепше мисли, а ја нисам устању да се одвојим за тренутак и да све то забележим... Па још. долази и жена са причама о кирији и школарини коју треба платити гимназији; месар је — џентлмен, пристаје да